San u javi

Da umirim se

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 12:56

Krivudavi put, prazan.

Oko puta se naizmenično smenjuju pejzaži rane jeseni.

Proplanci, okićeni jesenjim cvećem. Šumarci, niskog rastinja sa drvoredom hrasta.

Gusta šuma sakriva poneku tajnu, koju niko nikada neće saznati.

Ptice u preletu, čuvaju svoju malenu dušicu, sakrivajući se na visokim granama.

Sve je još uvek zeleno, samo se poneko drvo umorilo leta, pa obojilo svoje grane u žuto.

 

Sve je nekako mirno, kao da se vreme zaustavilo, kao neka dobro uslikana fotografija.

Crkva iz daleke prošlosti. Gorionik za sveće. Ruka uzima sveću. Pali je od druge i zabada u pesak pemešan istopljenim voskom, već sagorelih sveća. Plamen leluja, molitva ....

Nemirne misle se stišavaju i bivaju kao jezerska voda koja treperi na jutarnjem suncu.

 

Duša u telu pušta suzu spokojstva. Vredelo je otići...

sveća 


Pesma bez imena

moja poezija — Autor vladica @ 22:28

 

Danas ti pišem ovu pesmu bez imena

Nikada ti nisam napisao takvu pesmu.

Možda nisam imao prilike

Možda sam jednostavno ostao bez reči.

Ja, onaj koji uvek imam nešto da kažem

Danas dok ti pišem ovu pesmu bez imena

Imam ti puno toga reći, ali ne mogu!

 

Kao da je mojim mozgom prošao ,,vetar lutalica,,

I pokupio, ukrao sve moje misli, sve moje reči.

 

Zato je ova pesma prazna

U njoj se ne pokazuje ljubav

Već se sakrila negde duboko u meni

Sakrila kao da ne želi da i nju ,,vetar lutalica,, ukrade.

Na nekom skrovitom mestu, samo tebi znanom.

 

Dok pišem ovu pesmu o skrivenoj ljubavi

Ja ti samo želim reći, da je ona tu sigurna

Sačuvana od razbojnika života

Od kradljivaca ljubavi

Od vremena minulih, vremena dolazećih!

Tu negde u rasponu prekinutih misli

U pogledima bez gledanja.

U pocepanim stranicama kalendara

                                              Do nove pesme, sa imenom.

:)

u prolazu — Autor vladica @ 09:15

 

Srećno ti bilo dobri moj!

Živ bio!

 

 


Na kraju ili na početku?

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 23:20

Nalazim se na nekom kraju. To znam. Kao što se postavlja pitanje, šta se nalazi iza kraja kosmosa, tako i ovde ja sam sebi postavljam pitanje, šta se nalazi iza mojeg kraja?

Iza njega, nalazi se novi početak, u nekim novim, drugim bojama.
Kakve su to boje ja zaista ne znam?
One stare nisu bile loše, ali nisu mogle da izdrže. Izbledile su i naprosto nestale. Tiho i neprimetno.
A nove boje?
Samo nek daju neki novi sjaj koji će mi osvetljavati nove puteve i nove ljude.
S' Božijom pomoću!

 

boje 


Suzni vetrić

moja poezija — Autor vladica @ 19:40
 
I kad me ne bude više bilo u tvom srcu
Ja ću i tada da ti se prikradem i ušunjam u tvoju sobu
Kao neki dah povetarca koji će kroz prozor proći

A ti dok snevaš neke nove snove i neke ljude strane
Onako podglavljena rukom svojom, rumenog lica
Zadovoljna nekim novim životom, nasmejana u snu

A ja ću nekim nevidljivim prstima, dotaknuti tvoje lice
Ti ćeš tada suzu pustiti, ne znajući da plačeš u snu
Skinuću tu suzu, spakovati u svoje ruke vetrića
I poneti ih sa sobom, da uvek ostanem suzan

Kada se probudiš lice će ti biti suvo,
Pomislićeš da si nešto sanjala
Ali brzo ćeš zaboraviti san, kao što si zaboravila mene.
Blistava, rumenoga lica, sva zadovoljna.
 
s 

Jednom

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 16:49

Jednom će se desiti, da ti i ja zaćutimo. Osećam da će tako biti. I onda će sve što smo imali ti i ja otići u ,,materinu,,! Pa ćemo oboje jedno vreme jačati svoj ego na taj način što ćemo biti preponosni na svoje ćutanje. Povremeno ćemo biti besni jedno na drugo, pa onda tražiti jedno drugome najgore u sebi, kako bi opravdali svoje postupke.

Glumićemo tada kako smo srećni i zadovoljni, skrivajući bol i patnju jedno za drugim. 

Nećemo u tim trentcima ni biti svesni da će nas sujeta pobediti i da će biti kasno da shvatimo da u stvari gubimo oboje. Ja tebe, a ti mene. Zauvek!

Možeš li zamisliti da će umreti sve priče, sva pitanja, sva iščekivanja, svi susreti. Da ćemo jedno drugo kako vreme bude odmicalo svakim danom sve više zaboravljati, a kao neki izgovor govoriti kako smo svako za sebe u pravu. 

Ostaće nam prijatelji koje ćemo viđati svaki dan, poneki novi prijatelj, prijatelji sa interneta sa kojima ćemo ostati u kontaktu, a ti i ja više se nikada nećemo ni čuti ni videti do kraja života. 

I niko od nas dvoje neće znati da li je ono drugo živo i zdravo i ništa više o nama nećemo znati, nećemo ni saznati. A vreme će sve izbledeti i jednog dana ma koliko to ne želeli da priznamo jedno drugom ćemo nedostajati. 

A toliko toga imam da ti kažem, ali se sve nekako neda, ne znam zašto se tako montira, ali znam da puno neizrečenih reči i nezavršenih razgovora ostaće u nekoj sehari, jer svaka reč koja nije izgovorena je zlata vredna, a toliko bezvredna. 

Znam da ne pratiš moj blog.Ali, samo Boga molim da naletiš na ovaj post namenjen tebi, da ga pročitaš pre nego što bude kasno za nas dvoje. 

Biće mi žao, biće ti žao. A ne bih želeo da bude tako.

 


Vidovdan

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 00:17

Danas je Vidovdan.

Slušam neke ljude koji ne znajući značaj ovog datuma pominju Vidovdan kao praznik, i govore: Na praznik. Ja ne želim da nikoga okrivljujem zato što tako nešto govori, jer nemam nikakvog prava na to. 

Ja samo želim reći, neka Bog pomogne slepima da vide, gluvima da čuju, a ostalima da poštuju sve ljude koji čine ovu našu planetu živom.

Danas na ovaj dan žalosti moga naroda ja ću upaliti sveću za sve one kojih nema, a trebaju nam više od sunca, za sve naše pretke, koji su svojim življenjem pokušali da ostanemo to što jesmo. Danas neću slušati muziku, neću ni puno pričati. Hteo sam da ne uzimam hranu, ali mi je rečeno da to ne radim.

Danas je dan tuge u mom narodu, neka nas Bog čuva sve nas koji živimo u ovom vremenu.


Gde si nestao svete?

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 11:20

Dobar dan svete!

Gde si nestao? Ja se jutros probudio, izašao na ulice moga grada, a tebe nema svete.
Nema te, nestao si. Nema ni onog dečjeg žagora koji remeti mir ulice od ranog jutra.
Nema ni zvuka mešalice za beton, koja je zbog habanja zupčanika počela da struže i proizvodi onaj neprijatan zvuk.
Čak ni vetar ne njiše grane. Automobili su utihnuli pa prosto poželim da naiđe neki autić, a ja se pomerim sa kolovoza.
Gde su nestali svi ovi ljudi koji svojim koracima, ispisuju note po trotoarima?
Nema nii onih ptičica koje crvkuću i u niskom letu love mušice.
Sve je utihnulo, čak ni crvena zvona ne čujem.

Ne čujem ni svoje korake. Kao da su i moji koraci rešili da se stope sa ovom tišinom.
Ovom jezivom tišinom.

Nemoj tako svete. Okreni svoj točak vremena i vrati mi galamu, buku, pesmu ptica, zvonjavu, sve zvukove mi vrati.
Ne igraj se samnom, ja te volim svete i radujem ti se svakog novog dana!

 ul

 


Poslednji krug

putopisi — Autor vladica @ 14:02

Danas sam vozio svoj bajs. Poslednji put. Okrenuo sam poslednji krug. Vratio se kući. Oprao ga i stavio na prodaju.
Kažu mi kupac će se brzo javiti. A ja se osećam tako prazno baš kao da mi se otkinulo jedno parče života.
Rešio sam da ga prodam i da više nikada ne kupim drugi.
Da prestanem zauvek da neumorno vrtim pedale i krstarim samo meni željenim putevima.
Odluku o prestanku voženja bicikla sam doneo sa velikom težinom u srcu.
Morao sam. Ne zbog zdravlja, već zbog mog duha, koji me toliko nekad opsedne da ne umem da se zaustavim, da ne umem da pritisnem kočnicu. Krajem maja, nemirni duh u meni nije umeo da me zaustavi kada sam svojim bajsom prešao kilometre teških uspona i kada umalo nisam završio sa svojim životom, jer nisam znao da se zakočim, mislivši da ne treba pritisnuti kočnicu.

A bilo nam je lepo. Krstarili smo na hiljade kilometara ja i on ćuteći.
Kilometri nade, lepote prirode, predivni pejzaži, ostali su iza mene.
Ostalo je i nedovršenih putovanja kada sam rešio da prokrstarim ovom mojom zemljom i spustim se na more.
Imam jako pomešana osećanja u vezi odluke koju sam doneo, ali znam da je u ovom trenutku moja odluka ispravna.
Možda već sutra neće biti tako, i možda će me žal savladati, ali znam da ću morati izdržati ma koliko bio tužan.

Kada sam malopre ostavio svoj bajs, ne krijem poljubio sam ga i pustio suzu.
Ja ne želim da svoj svet vidim u ruševinama.
Ne ja nisam nikakav slabić. Mogao bih da se pobijem i sa tramvajem!
Ali danas sam jako slab, tanak i moje emocije u vezi moje odluke prelivaju se kao dugine boje.

Nije lako doneti odluku da prestaneš da radiš ono što voliš, pa i da se odvajaš od stvari koje su ti drage.
Na žalost, mora tako, neke stvari i događaji se ne mogu predvideti, ali vreme je da pritisnem kočnicu!
 
A kada bih se ponovo rodio, ja bih želeo da budem luđi nego što jesam danas,
da ne budem više idealista, da pravim stvarne, a ne imaginarne greške i živim stvarni život.
Odlučio jesam, rizikujem na jednu Andrićevu misao:  Posmatraj čoveka. I, ako vidiš da se nikada ne koleba, ne predomišlja, da je uvek siguran u sebe i da potpuno veruje u ono što kaže, i samo u to, da ne zna ni za oklevanje pred odlukom, ni za kajanje posle nje, znaj da je taj čovek kurva ili kurvin sin. I kloni ga se koliko možeš!

Zbogom moj čelični konjiću!

 sb

 


Badem

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 08:37

Nadam se da će ova moja priča i neke buduće priče jednom stići do tebe.
I da ćeš ih sa nekom posebnom pažnjom čitati u svom miru.
Ja tada neću biti među živima, ali će moj duh strujati rečima koje su moje misli napisale.
I ne dozvoli da ti bilo ko govori kakav sam ja, ne veruj nikome, ne veruj čak ni sebi. Ostavi da to
neka tvoja budućost, neka tvoja mudrost odgonetnu. A onda nekako znam da ćeš se ponositi samnom, jako verujem u to.

Možda tada ovi tekstovi neće postojati više na ovom blogu, ali svakako će se neko potruditi da
ti ih podturi pred oči i znam da ćeš prepoznati moje pisanje iako ti niko neće reći ko je ovo napisao.

Danas ću ti ispričati priču o starom bademu. Bademu koji je porastao, cvetao i rađao u mom dvorištu.
Dok ovo pišem, ja sam uzdahnuo, valjda me sećanje prenulo i sada amplituda moga raspoloženja varira.
Badem je posadio moj deda. Dobio je neki izdanak koji se kao grančica prihvatio, i vrlo brzo napredovao.
Kažu da badem spada u grupu ruža.
Taj naš badem je godinama obeležavao početak proleća, a kada su zreli bademi u ljusci pokriveni zelenom opnom padali na zemlju,
onda bi ih mi sakupljali i onom krckalicom lomili i uživali u ukusu plodova ovog raskog voća.

Kažu da na onom svetu badem cveta stalno i da mu je cvet jarko cvene boje.
Ja ti sada ovu priču pišem baš zbog tog badema, koga sam sanjao sa jako crvenim cvetovima i sa nekim čudnim opojnim mirsima.

A ovaj naš u mom dvorištu jedne godine je počeo da se suši i ubzo nakog toga mi smo ga posekli.
Jako mi je tada bilo žao što se je isušio. Naprosto nisam znao zašto se to desilo?
Dugo mi je nedostjala senka ovog drveta i mirisi tek procvalog badema.

Nekoliko godina kasnije saznao sam da se badem suši onda kada biva zapostavljen.
Uživajući u cvetovima, plodovima i hladovini, mi smo zaboravili da ga čuvamo.

Tako je i u životu. Ljudi sa kao biljke. Ako se ne brinemo o njima oni nestaju iz naših života.

Zato me poslušaj. Nemoj nikada saditi badem, ako nisi spremna da se o njemu i brineš.
I tvoj badem će nestati ako ga zapostaviš. Poslušaj me!

badem 



«Prethodni   1 2 3 ... 28 29 30 31 32 33 34 35  Sledeći»

Powered by blog.co.yu

ovo je autorski blog i na njemu su svi članci i sve pesme vlasništvo autora i kopiranje nije dozvoljeno