There was a blog

Sjaj u očima

** — Autor vladica @ 12:26

I kad sada preturam po pesmama , svaka od njih stvara mi neki čudni osmeh na licu. 


Sjaj u očima

Da li se gasi sjaj u očima našim ?
Da li tvoje oko više sija ?
Ne vidim ga, daleko je od mog oka.
I sve dalje i dalje, kao da naše oči beže.
Kao da je sjaj, koji u njima beše , izgoreo.

Više se ne sećam tvojih očiju.
I tvoj lik polako izlazi iz mog mozga.
Možda te nekada sretnem u tvom velikom gradu.
Možda jednom prođemo istom stazom života.
I naše se oči tada ugledaju.

Ne, prepoznati se one neće, znaj zato što u njima neće sjaja biti.
Onog istog sjaja u očima, na obali Dunava, gde se upoznaše.
E taj sjaj u očima našim, baš on se ugasio.
I kao da je šibica , koja ga je nekada zapalila.
Potonula u Dunav, pokvasila se i zauvek ostala na dnu.

Da li ćeš me tada u onoj nepreglednoj masi ljudi prepoznati ?
Da li ću i ja tebe ugledati, kao što te ugledah onog dana.
Na onoj našoj stanici života.
Na onoj stanici prvog našeg sastanka.
Sastanka , koji ostade samo sećanje.

A kada jednom mladi bagrem postane starac.
I kad njegov miris izgubi svežinu.
Tada će sećanje naše izbledeti.
I u mozgu tvome i mome , mi nećemo biti.
Kao san , koji se zaboravi posle buđenja.

 

 


Plavi cvet

** — Autor vladica @ 14:31

Pesma je nastala, u Aprilu kad je sve bilo uveliko zeleno i kada je poljem cvetalo plavo cveće. Napisana je jednoj drugarici, koja je i danas veliko moje osveženje, kad god se negde susretnemo.

I da ne zaboravim, postavio sam slike, one šarene slike u punoj veličini, da vam vaše oči još malo uživaju u njihovim bojama.

 

 Plavi cvet

Ne poznajem te, ne znam ništa o tebi,
Samo znam tvoje ime.
Ni ti mene ne poznaješ i nikad me srela nisi.
Da, samo jednom i tada me u oči gledala.
I tada i jedini put u ovom životu,
Kao da sam te znao iz nekih svojih priča.
Kao da sam onaj cvet za tebe ubrao.
Onaj cvet, koji si jednom u svom snu dobila.
Taj cvet sam ti ja darivao.
Sećaš li se toga sna ili se svi lepi snovi, zaborave.
Ja svoje snove pamtim, ja ih beležim.
Moji snovi su kao neka krivudava reka,
Reka plave boje.
Moji snovi su plave boje.
I cvet koji sam ti darivao u snu, bio je plav.
Voliš li cvetove plave?
Ako voliš, ja ću ih ponovo ubrati za tebe.
I darivati ih u nekom novom snu.
Staviti ti cvet, na tvoj perjani jastuk.
I tvoje snove obojiti u plavo.
A znam, da ćeš uživati u takvom snu.
Nekada su snovi lepši od jave.
Java, često pokvari snove.
Zato sanjaj, sanjaj lepe snove
I neka ti u njima cveće stalno na jastuku stoji.
Baš onakvo cveće koje sam darivao.

 


Nada i srce

** — Autor vladica @ 11:34

Ovo je jedna moja pesma kombinovana sa razmišljanjem, i da mi juče @stepskivuk nije predložio da je postavim ovde, najverovatnije ne bih je postavljao.

 

Sve pesme i reči ovog sveta
pišu se iz osećanja duše.
Ali samo jedna reč napisana
piše se iz našeg srca.

Ta reč jaka i slaba, nikad umorna
zove se nada, nada za životom.
Kad je nada slaba, onda je i srce slabo
Kad je pak jaka, onda je bolesno

I uvek je srce to koje nosi sve spone nade
I uvek je ono, to koje želi da pobedi nada.
Ali umorno srce, nema snage koju traži nada
I onda nada umire, i gase se zajedno

 

 


Razmišljanja...

***** — Autor vladica @ 11:19

Poslednjih par dana razmišljam o blogu.

Na ovaj blog sam došao pre dve nedelje i započeo da prenosim svoje misli, svoje pesme...

Ali da se za tren vratim u skoriju prošlost. Nisam ja baš početnik bloger, već sam bio na drugom blog sistemu od oktobra meseca. I nije sad da ovde perem ruke, ali da sam znao za ovaj blog, ja bih sasvim sam siguran počeo sa pisanjem od početka ovde.

Na tom blogu, ja sam pisao, ali nisam imao komentare. Samo par komentara, meni poznatih ljudi, pa kasnije kako kažu, ni oni nisu mogli da me komentarišu zbog tehničkih problema?!

I jednog dana dobio sam adresu ovog bloga, razgledao ga i rešio da se ovde preselim i udomim, jer baš nisam od onih koji lutaju netom za nekom novom oazom. Započeo sam i odmah dobio prve komentare, osetivši da ljudi ovde čitaju ono što napišeš.

Paralelno sa pisanjem, počeo sam da čitam vaše blogove i u istinu sa nestrpljenjem očekivao nove tekstove, a puno mi je značilo da pročitam komentare koji vi upućujete jedni drugima, jer komentari su jedna jako važna rečenica da bi taj blog imao svoju dušu.

Vraćam se na moj predhodni blog, kad ti pišeš, i ostvljaš neku svoju ,,kreativnu dušu,, , a svi ćute, kao da si na nekom ,,blogu duhova,,. Ponekad sam priželjkivao da me neko bar opsuje, a to bi mi značilo da je taj pročitao ono što sam pisao. Ali ni toga nije bilo.

I zašto sada ovo pišem? Zato što sam poslednjih dana uvideo šta u stvari znači blog i kako on može uticati na naše emocije, pa i na neki deo našeg života.

Voleo bih da se ova oluja koja je protutnjala ovim blogom, smiri ....jer znam da posle oluje dolazi sunce. Ja sam sasvim siguran u to.

A, verujte da sam želeo da obrišem sve tekstove na starom blogu ..... ali sam odločio da ostanu .... da prkose baš onima koji tuda prođu ...... jer obrisana reč kao da nikada nije ni napisana, ona samo može da boli one koji su je čitali.  

Zato, ne dozvolite da vam ,,lome bagrenje,, ....... pod njima ste stvarali jedan deo svog života.

Trenutno slušam Eninio Morriconea  i postavljam ovu sliku, da malo iz ove patetike bar oči ugledaju neke šarene i veselije boje.

 

Prijatan dan Vam želim ! 

 


 


Suza

** — Autor vladica @ 11:13

Kada bi reči mogle da plaču,
Ti bi u svakoj mojoj reči osetila suzu.
Onu pravu , onu koja ti je pala na dlan.
Onu koju si minutima večnosti nepomično gledala.
Suzu koja se istopila na tvom dlanu.

Gledam besciljno , u nekom neznanom pravcu,
I tražim one izgubljene ne izrečene reči.
One reči koje razdovijše tvoju i moju misao.
Prekinuta misao , izgubljena u sivilu života.
Tamo negde , gde se razdvajaju srca.

Znam, da možda kadkad pomisliš na mene.
U nekom već zaboravljenom svetu.
Nasmešiš se , okreneš glavu i odeš svom životu.
Baš kao što si odlazila i kada zajedno smo bili.
I onaj posledni put , i onaj naš zadnji pogled.

Nisam slutio da je to bio kraj.
Ni ti nisi slutila, to dobro znam.
A taj naš posledni dan bio je toliko šaren.
Kao da je samo vreme slutilo naš kraj.
I pružilo nam sve boje života u tom trenu.

Ne volim Januar, nekako je siv.
Ispija iz mog mozga sve lepe misli.
I one najlepše što imasmo nekada
One samo tvoje i moje , sakrivene pod nekom zvezdom.
Koja je izgubila svoj sjaj zauvek.

Želim te zaboraviti , zauvek.
Nekako ,mi to ne polazi u mislima.
Kao da su moje misli neki zid izgradile.
I tamo te skrivaju od mene samog.
Ja te stvarno želim zaboraviti.

  


Nikada...

***** — Autor vladica @ 12:22

Nikada , baš nikada nisam povređivao ljude sa nekom namerom, da im nanesem neku bol u duši , neku prazninu .......ali sam ih ipak povređivao. Nesvestan učinjenih poteza , činio sam glupe ishitrene poteze , u svojoj nemoći da u tom trenutku zaustavim uragan u svom mozgu. I bolelo je njih , i bolelo je mene. I što je bol bila izraženija , to sam stajao pobednički pred sam sobom, poraženim.

Ha , ljudski um, je kao neko beskrajno polje ukrašeno svim godišnjim dobima , koja se u samo jednom trenu mogu promeniti.

Nikada nisam znao , koje godišnje doba vodi na tabeli u mom mozgu, ali sam znao da iz jeseni pređem u proleće ,.... iz zime u leto , i tu nikada nije imalo nekog pravila.

To pravilo se izgubilo , negde na početku mojih misli , i ja , više i ne pokušavam da ga pronađem.

Nikada , neću odrasti..... nikada. Uvek će u meni čučiti jedan , neozbiljan dečak , koji će razmišljati brzinom svetlosti i u toj brzini , zbunjivati ljude oko sebe.

A , sve je moglo biti drugačije , da nisam odmah postao sanjar , nekih čudnih snova. I kao da su ti snovi formirali moj mozak, moje misli i razmišljanja. Da , to se je desilo , onda kada je kroz moj um prostrujao predeo nekog rajskog vrta , i ja sam želeo da mi on ostane u umu trajno. U borbi da zadržim taj raj , rušio sam sve pred sobom, rušio sam sebe , potpuno se sam porazio i sada kao neki izgubljeni vitez lutam ovim zemaljskim plavetnilom.

Ponekad stanem pred ogledalom i nepomično zurim u svoj lik, i kao da ne vidim sebe , već vidim stranca kojeg , ja predstavljam u ovom životu. I tada u tom trenu , potoci dešavanja prolaze mojom vizijom. Ti potoci , koje sam ja uglavno kreirao.... potoci kojim su prolazili mnogi ljudi koje sam upoznao. Zapravo , oni koji mi nisu značili ništa , oni nisu ni aktivno učestvali u mojoj životnoj priči. Oni pak koji su mi činili život , oni su nekim mojim glupim reakcijama bili sklanjani od mog uragana.

I danas ne znam , jesu li oni to shvatili, da li su mogli da pretpostave da sada više nisam sa njima, samo zbog mene samoga ili su sve to doživeli kao tok đivota , sa usponima i padovima.

Ne , ja nikada nikoga nisam povređivao , ali sam činio neke nevidiljive povrede , one koje su ostale smeštene u hangaru misli. Žao mi je tih ljudi, žao mi je sebe . Ali da li ja zaista iskreno umem žaliti ili je to jedna slabim glasom izgovorena rečenica.

To nikada neću saznati. Nikada.

  


Znam

** — Autor vladica @ 12:24

 

Ne vidim te , ne čujem tvoj glas danima.
Ali znam šta radiš i znam da se pretvaraš među ljudima.
Znam da te peče. Znam i to da si mi ljuta.
Ali zar ne pomisliš , na lepe dane , zar ne pomisliš na naše priče.
Na one tri predivne šetnje u stvarnom svetu.

Ja znam da ponekad zaplačeš.
Ne nemoj plakati za mnom. Za mnom niko ne plače.
Ne plače se za skitnicama života.
Nekad pomislim da u isto vreme radimo iste stvari.
Da u isti minut nekog dana plačemo.

Ja te za ljubav neću moliti, za ljubav se ne moli.
Ljubav je jedino osećanje koje samo mozak može sazidati.
I znaj da ništa izgubila nisi što me u tvom srcu nema više.
Znaj da sam neko sasvim običan, najobičniji u tvom životu.
Jer ljude kao mene , možeš svuda pronaći.

I jednog dana , kad sunce na nebu zarumeni.
I kad istom onom stazom , gde šetah sa tobom.
Prođe moja senka sasušenog lica i pognute glave.
To ću biti ja , ali me ni tada prepoznati nećeš.
Tada će tvoje lice zasjati i bićeš najlepša.

I znam da ćeš tada biti srećna , jer sreću čovek sam bira.
Krajičkom oka, pogledaću tvoje lepo lice.
Biću srećan , zbog tvoje sreće.
Proći ću tiho tik pokraj tebe .
I otići u večnost kao skitnica života.

 

 


Izgubio sam sreću

***** — Autor vladica @ 11:47

Noćas ti pišem pismo iz daljine.

Ovo pismo nije neko obično pismo u kome tekst počinje sa ,, Draga moja ja sam dobro...'' Ovo nije ljubavno pismo.

Ljubavna pisma su mirišljava , obojena nekim blagim bojama i stavljena u neke lepe male koverte, adresirana i prošarana srcastim slovima. Noćas , me je napustila sreća. Ista ona sreća koja me je pratila sav moj život. Ona sreća , kada sam ugledao svetlost dana , kada sam imao bezbrižno detinjstvo , kada sam išao u školu , studirao , šetao devojke po parkovima, voleo ih , tugovao za njima. Noćas , sam moja prijateljice , tu negde zaturio svoju sreću , i kao da je propala u onaj bunar , u mom dvorištu i kao da se sakrila negde na dnu u tami , gde izvire voda. Teško mi je ! Kako ću bez sreće na puteve koji su predamnom ? Kako ću bez sreće putovati prostranstvima našim, kako uživati u gorama zelenim u bregove ,snegom pokrivene.

Noćas ti pišem ove reči , neskrivene , nesigurne , lomljive. I sada u ovoj noći , molim se pred ikonom da mi pomogne da vratim sreću svoju. Da je potražim i pronađem , ma gde ona sada bila. Da je samo još jednom sakupim u šaku i tu je ostavim zauvek. Bojim se da sam je zauvek izgubio. Bojim se da je jednostavno neko došao , pokupio mi je iz mog doma , odneo , sakrio i sada gleda kako je tražim i tugujem za njom.

Zato ti pišem prijateljice moja ove reči. Da ako ikada ugledaš moju sreću , zaustavi je i kaži joj da je tražim. Kaži joj da ....... ne nemoj joj ništa reći , vervatno sada moja sreća usrećuje neke druge ljude. Verovatno... Ali ipak joj kaži , da nikada ne napušta te nove ljude , jer koliko je teško bez nje živeti , zna samo čovek izgubljene sreće.

Draga moja prijateljice , moje sreće nema , ali tebi hvala što si pročitala ove moje redove , nesigurnih , lomljivih i tužnih reči. I poslušaj me, čuvaj svoju sreću i ne dozvoli da je izgubiš i da je i tebi ukradu. Bez sreće , i ti ćeš pisati nekome ovakvo pismo. Bolje je u životu pisati ona obična ili još bolje ljubavna pisma.

Puno sreće ti želim.

 

 


Priča o vili

***** — Autor vladica @ 09:59

Ne tako davno , bila je jedna Vila. Ova Vila se je razlikovala od drugih Vila. Ona nije živela u svojoj zemlji – vilinoj zemlji, već je živela tu medju narodom. Imala je crnu dugu kosu , tamne oči , bila je visoka , a lice joj je bilo nekako belo… i zračilo je nekom čudnom, nepoznatom energijom. Ova Vila je bila - dobra Vila. Pomagala je ljudima , tešila i razumela ljude , imala veliko srce , da u njega stane sva dobrota i obični ljudi koje je ona volela. Ali rekoh već , ovo nije bila obična Vila, koja maše nekim čarobnim štapićem i suze pretvara u zvezde. Ova Vila , je znala da zvezde pretvara u suze. Da se kao neki žongler igra emocijama, ali Vile nemaju emocije.

Eee…. Ova Vila je imala emocije i to kakve . Jake , toliko jake da su mogle da slome srca nas običnih emotivaca. I meni je slomila srce. I ja sam je upoznao.

Jednog Februarskog dana, osetio sam u vazduhu neko dozivanje. Kao da me je neko dozivao. Negde iz daleka čuo se glas , mekan sav onako kao da podseća na neki ,, perjani glas,, baš takav . Osvrnuo sam se na taj poziv i znao da je baš meni upućen. Prišao sam bliže , sasvim blizu odakle sam čuo taj poziv. Počeo sam priču sa Vilom i priča je trajala , trajala dugo , i što sam vise pričao sa Vilom to sam otkrivao da mogu i ja da oslobodim svoje emocije i dozvolim joj da sa svojim čarobnim štapićem izvadi iz mene sve ono što je već godinama bilo ostavljeno u tamnom kutku moga bića.

I onda sam osetio da trebam da joj ostavim nešto za uspomenu. Nisam razmisljao ni tren šta bi to mogao da joj darujem. Darivao sam joj svoju ,,dušu,, Znam duša se ne poklanja nikome do Bogu, ali ja sam odlučio da ovoj Vili poklonim svoju dušu. Vreme je prolazilo , a ja sam par puta video Vilu , radovao se gledajući joj lice , upamtio ga i uklesao u svoj um…ali kako je moja želja bila sve veća da je ponovo vidim, tako je nešto počelo da ne dozvoljava da se sa Vilom nadjem na istom mestu. Nesto je počelo da brani da ja obican smrtnik više ugledam Vilu. I vreme je prolazilo..... noći smenjivali dane , a ja više ne videh Vilu , i ne čujem joj glasa. Ali znam da i pored toga ima nešto moje ...... moju dušu. A ja znam da sada ona tamo negde daleko vileniše i zadovoljno se smeška.


Molim te...

** — Autor vladica @ 10:06

Molim te ostani tu u snovima mojim.
Tu pored mene ,tu ti jeste mesto.
Da te bar u snovima svojim , zagrlim jako.
I da šapućem ti reči kakve samo ja znam.
Molim te ostani u mom snu.
da te volim onakvu kakvu sam te prvi put sanjao.
Samo te želim onakvu kakvu te je moj san napravio.
A u javi pripadaj njemu , jer java pripada tom čoveku.
Čoveku koji te grli i ljubi na raskršću stvarnog života.
I želim da te ljubi on , jer onaj ko te sanja
poljubac svoj u snu izgubi.
Ti lepa ženo Anđeoskog lica podari mi bar još jedan san.
I kaži mi u snu tom , da ostanem u njemu ,
jer sanjalice su ljudi tužnog života.
I negde u smiraj dana , kad sa jastuka svog podigneš glavu,
znaj da si u nečijem snu i da tamo neko tebe čuva
kao što se čuvaju Anđeli.
Molim te ostani još malo u mom snu.

 

(kliknite na sliku za download - PowerPoint prezentacija, 0,27 MB) 



«Prethodni   1 2 3 ... 29 30 31 32 33 34 35  Sledeći»

Powered by blog.co.yu

ovo je autorski blog i na njemu su svi članci i sve pesme vlasništvo autora i kopiranje nije dozvoljeno