San u javi

Znaj...

moja poezija — Autor vladica @ 16:12
 
 
ma gde bio i šta radio
bio ljut ili bio veseo
bio tužan ili radostan
bio nežan ili grub
bio blizu il' daleko
bio u tajnim posetama u tvom snu
ili na dnu provalije svoje duše
znaj
uvek te je voleo
 
m 
 
 

* Dobrodošli *

u prolazu — Autor vladica @ 16:51

 

Ja ne znam na koji način ste došli na moj blog,
pretragama ili zato što pratite moj blog, ali ja bih sve vas želeo da pozdravim i zahvalim se na posetama.
Meni je u svakom slučaju drago što ste ovde.
Ja ne želim da vam se na ovom mestu predstavljam svojim imenom i prezimenom, ali koga zanima ja se bavim poezijom
i moje podatke možete saznati na nekom od poetskih web sajtova.
Živim i radim na jugu Srbije i to je sve moglo i da se pročita na mom blogu.

Ovo što pišem ovde i objavljujem je skoz inspiracija moga srca,  koju mi neko poseban daje, sve dok traje u mom srcu i dok ga ne povredi. U tom slučaju ja svoju inspiraciju prenosim ovde i delim je sa vama, koji ovde dolazite.
Neke od tih lepih misli koje proizvodi moj um je nešto posebno što želim da svi koji ovde dođete pročitate.

Na internetu sam upoznao mnoge ljude koji su i danas ostali moji prijatelji, koje nažalost sve ređe viđam, ali mi na neki način obeležavaju život.
Neke sam izgubio, svojom nemarnošću, neke je izbrisalo vreme, ali za sve mogu reći da mi bila čast što sam se sa njima družio internet bulevarima.

Ja bih vas sada sa ovog mesta molio, da ne objavljujete moje tekstove i moju poeziju, a da me o tome predhodno mejlom obavestite da želite nešto postaviti na vaše sajtove, forume...
I kada već prenosite neki tekst, ostavite vezu linka i ime autora ili naziv bloga.
Internet je javno mesto i kada sam ja ovo javno objavio onda jeste stavljeno na izvolte. Ja previše uživm u ovom svom životu, kakvom, takvom, da bih dozvolio da mi ga neki šupak pokvari, pa makar to bila i najdraža osoba.

Ali dragi neznani prijatelji, fer je da zaista ja na neki način znam gde moji tekstovi odlaze.
Puno mojih tekstova je završilo po raznim forumima i blogovima, molim vas potpišite ih mojim imenom ili blogom.

Iskreno se nadam da ćete i dalje uživati u mojim tekstovima, sa vama dragim ljudima.

Sve vas iskreno pozdravljam i Bog vas sve čuvao!

VV


Kad vozovi zakasne

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 13:45

Točak života se nezaustavljivo okreće!
I niko ga ne može zaustaviti, do samog života koji traje onoliko koliko je dragi Bog odredio.

Sećam se železničke stanice tamo negde na jugu. I vozova koji su se tu ukrštali i kao neki prolaznici jurili svojim pravcima.
Moj voz je tada ušao u stanicu i ja sam se u masi putnika popeo u svoj vagon, sa žutim rancem na leđima.
Sa pasošem u džepu i nekim sitnim novcem krenuo bih ka jugu. I nikada ne bih znao kuda idem? Bitno mi je bilo samo ući u vagon, u svoj odeljak, podglaviti bradu na onu malenu policu ispod prozora vagona i gledati one predele koji se smenjuju kao kolaž nekog prirodnog kaleidoskopa.

Smračilo bi se, a ja bih znao kad je voz ušao u tunel, kad je prelazio preko nekog mosta ili pružnog prelaza. Nekako sam osećao njegovo kretanje, jer sam znao da me vozi tamo negde daleko, tamo gde more ljubi nebo.  Prešavši granicu, moj voz bi bio veseliji i lakše bi se kretao.
Adrenalin bi me pratio svo vreme putovanja, a ja oko ne bih sklopio svo vreme putovanja, dok bi moji saputnici ležali razbacani po kupeima, onako rumeni od umora koji ih je pratio još od polaska.  A kada bi moj voz ušao u veliku stanicu, ja bih mu bio zahvalan što me sigurno dovezao u moju luku.

I dok sada ovo pišem, ja u svojim nozdrvama osećam te mirise šarenih trenutaka mojih putovanja.

Pre neki dan, posle koliko godina, mene je čekao taj voz u jednoj stanici. Ostareo je! Postao siv. Ali me je prepoznao.
Ušao sam u vagon i nakon toliko vremena meni se pred očima pojavio onaj kolaž koji sam nekada imao vozeći se vozom.
I bilo mi je lepo, i bilo mi je tužno. Sav sklupčan sedeo sam u onom istom uglu kupea, i gledao u noć.
Jednom kad vozovi zakasne, ja ću ponovo putovati njima.

voz 


I posle nisam normalan

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 20:00

Ušao sam u voz, jedva se popeo u vagon. Premorio se ova 3 dana, prepešačio preko 20km po jakom suncu. Završavao neke poslove, jako nezadovoljan ishodom svog putovanja, razočaran u ljude po ko zna koji put. Ispratio me je prijatelj, pravi prijatelj, koji se je do te mere zabrinuo za mene da me ostavio da prenoćim kod njega i odmorim se. Valjda sam mu se učino premorenim, a jesam bio premoren.

U tuđoj zemlji sa potrošenim kreditom na mobilnom, nisam imao kontakt sa ostatkom svog sveta.

Sam u kupeu voza koji me je vozio ka svom domu ja sam utonuo u misli.

Jebem ti život!

Jednom sam, ali stvarno, dok sam bio mlad i lep i pomalo lud otišao na železničku stanicu u svom gradu i čekao voz.

Čekao sam prvi voz koji nailazi i nisam ni pitao kuda ide?

I voz bi naišao, a ja ušao u vagon, pa u kupe.

Kondukter bi me pitao dokle putujem, a ja bih njega pitao, dokle vozi ovaj voz?

I kada bi rekao da vozi do Atine ja bih kupio kartu do Đevđelije.

Sledećeg dana vratio bih se u svoj grad?

Dok sam bio student u Nišu, imao sam cimera sa kojim sam živeo u jednom naselju u kojem nam je komšija bio Šaban Barjamović.

Naselje je bio neasfaltirano i kada bi pala kiša mi bi gvacili po blatu.

A mogli smo imati bolji stan, ja i moj cimer, nego studenti rešili da štedimo da uštedimo za more.

Komšiju Šabana bi sretali često, bio bi obučen u belo imao bi i bele cipele sa kojima bi i on gvacao po blatu.

Stan u kojem smo stanovali nije imao grejanje. Neki dograđeni sobičak od neke cigle debljine kartona.

Hladne zime su nam kosti smrzavale. Neretko ja i moj cimer bi legli da spavamo obučeni sa vetrovkama na sebi i šalovima

ja zvede, on partizana oko vrata. I pomolili bi se Bogu da nas sačuva zime do jutra. I čuvao nas je.

Moji roditelji nisu znali kako živim kao student i često bih se pitao da li se moja majka pita da li njen sin ima šta da jede danas?

A često nisam imao šta da jedem, jer sam sakupljao novac za kimono. Nisam hteo da tražim da mi roditelji kupuju ono što je tada bio luksuz.

Preko dana da bi se ugrejao ja bih ulazio u voz koji je negde išao i kada bi me kondukter pitao kuda idem, ja bih mu rekao suprotan pravac

pritom pokazivajući mu svoju ličnu kartu. Samo da ne plaćam kartu i da se ugrejem dok putujem tih sat vremena.

Prenuo sam se iz misli, vratio u sadašnjost. Ugledao sam svoj grad. Voz je lagano ulazio u stanicu.

Prošla je ponoć, pošao sam pešice ka svom domu.

Rešio sam, ali stvarno sam rešio da se za nizašta više u životu ne sekiram.

Zaista sam rešio.


Poslednje misli

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 19:42

Znaš li ti šta je ljubav?

Upitao me je starim drhtavim glasom.

Pa rekoh mu : izvini, ali pojam ljubavi je širok, opširan. Ima tako puno definicija o ljubavi i šta ona znači!

Nasmešio se je i sedeći u svojoj omiljenoj fotelji, gledao je ka prozoru koji je bio na zapadu njegove sobe.

Eh, reče on. Nisam ni sam znao šta je ljubav sve ove godine, a tek sada znam, baš sada kada me je vreme pregazilo.

Ma daj, rekoh mu, kako pregazilo, pa ti si tek u jeseni svoga života. A jesen je najlepše godišnje doba zar ne?


Odmerio me je onako kako to rade krojači, od glave do pete. Reče mi : sedi ovde, sada ću ti nešto ispričati.

Seo sam na dvosed, nekako se zavalio u iščekivanju njegove priče.


,,Zavoleo sam je davno, davno,,. Izgovorio je to sa osmehom.

Zaljubio sam se u nju čak i kada je nisam poznavao. Kada smo se upoznali zaljubljenost je rasla i onda se vremenom pretvorila u neopisivu brigu. Gde je, da li je dobro, da li je srećna, nasmejana. Živela je daleko od mene, pa sam je povremeno viđao. A da znaš samo kakvom toplinom su bili oblivani naši susreti. Ja ti zaista ne mogu opisati kako smo se nas dvoje slagali onda kada bi se videli. Ali, neću ti ja sada ovde pričati o tome. To su priče koje čovek retko može doživeti u životu.


Odlutah sa mislima, reče mi on. Naime pokušavam ti reći najvažnije. Svako jutro kada bih se probudio i svako veče pre nego bih se uspavao, ja sam otvarao oči sa mislima na nju i utonuo bih u snove misleći na nju. U stvari udahnula mi je tu večnu misao, dala mi deo sebe zauvek i ja sam shvatio da je taj osećaj koji sam imao sve ove godine života prema njoj, ljubav!


Ostavio sam ga onako utonulog u sopstvene misli. Sutradan su mi javili da je umro u snu.

Prva misao koja me je opkolila je da se je i te poslednje večeri svoga života uspavao sa mislima na nju.


Motherfucker

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 17:23

Imam napisnih još nekih desetak novijih pesama koje nisam ovde postavio.
Nisam ih postavio jer su nekako izgubile smisao i ja ne osećam trenutak da je sada meni zgodno da ih prenesem na ovaj blogovski papir.
Ali svakako znam da su dobro napisane i da će svakako obeležiti jedan deo mojih upletenih misli u ovom mom predivnom - i ponekad jebenom životu!

Nisam imao možda dva meseca internet!
I tek sad vidim da nisam internet zavisnik i da ne trebam ići u ENTERU na lečenje kako su mi nekad govorili.
Nisam jebeni internet zavisnik i neće me lako okarakterisati kao nekog sa ozbiljnim poremećajem u internet zavisnosti.
Kažu da kad provodiš četiri sata dnevno pored kompjutera imaš ozbiljan problem internet zavisnosti koji ima sličnu težinu kao zavisnik od droge. Tako kažu lekari, naučnici!

DakleM, ja mogu bez interneta i poprilično sam se organizovao da mi net služi za posao i da samo ponekad dotrčim ovde da izrazim svoje misli.

A pomenute pesme ostaće još neko vreme konzervirane, sve do nekog novog buđenja.

 Motherfucker!!!

 


Trougao

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 23:13

 

Sedeo sam u parku i gledao u jezero u kojem su ponosito plivali labudovi.
Neki su ih ljudi krišom hranili iako to nije bilo dozvoljeno, osvrćući se da osmotre čuvara parka
koji je na svakih dvadesetak minuta prolazio ovuda.
Predugo sam sedeo zavaljen na ovoj klupi gde smo se nas dvoje često susretali.
Otišao sam od nje i nikada joj se više neću vratiti.
A bila je devojka moga života i u svakom momentu mi je prijala. Bar sam tako mislio.
Voleo sam je. Ona mene nije. Često bih joj postavio pitanje da li me voli, ali ona je bila tako
vešta u odgovorima da mi je uvek težište njenog odgovora prebacivala u nejasne reči.
Reč ,,Volim te,, za nju, prema meni je bila nemoguća.
Ja sam joj u stvari bio neka uteha u njenoj bivšoj vezi u kojoj je potrošila svu ljubav za njega.
Živeli su zajedno na zapadnoj obali i nije puno pričala o njemu, osim da je bio mornar na nekom dugolinijskom brodu.
Shvatio sam da ga je imala. I on je imao nju. Kada su se rastali preselila se je skroz na istok i upravo ovde baš u ovom parku sam je upoznao.
Naša veza je bila u početku jaka, ali kako su godine prolazile sve je bilo slabije kada sam ja shvatio da sam ja samo jedna bleda kopija onog za kojim je ceo život čeznula.
Ja sam voleo nju. Ona njega.
Shvatio sam da je taj trougao za mene bolan i jednog dana joj rekao da me zaboravi i da mi se više nikada ne javlja.
Ona je to besno prihvatila, ali joj je to u stvari i prijalo.   
Jedna romantična veza se raspukla kao balon od sapunice.
Možda je i tako bolje, za oboje.
Napokon sam postao slobodan, odlobodivši je od sebe.
Udahnuo sam vazduh duboko i vratio osmeh na lice.
Bio sam tužan, bio presrećan.
Zazvonio mi je telefon. Sa druge strane je bila neka koja je mene volela.
Da li ja nju mogu zavoleti?


Adame, a gde ti je Eva?

u prolazu — Autor vladica @ 23:09

Sedim tako u svom omiljenom dvosedu i posmatram u ,,prazno,,.
Nekad je pogled u prazno prizorniji od onog pogleda u ,,puno,,
No ostavimo po stranu ovu meku filozofiju za neku drugu priliku.
Rešio sam da napišem koju reč o Adamu, sobnoj biljci koja se šepuri u mojoj dnevnoj sobi
i svaki dan razmenjuje samnom nečujne reči, govorm biljaka, koji ja pokušavam da naučim.

I dok ovo pišem ja krajičkom levog oka bacam pogled na Adama, i kao da od njega uzimam
intervju. Eto ako niste do sada imali priku da ovo čujete, ja vas obavešatavam da
intervjuišem moju sobnu biljku Adama.

Ja:Adame, a gde ti je Eva?
Adam:Ubio si je gazda!

Ja: Pa nisam ja, pa izvini, ja je nisam zalivao, ja nisam bio zadužen da je zalivam...
E baš ovo nije bilo potrebno, poginuo sam u prvom činu, a bio jedan od glavnih glumaca.
Ovaj intervju je završen, a u stvari nije bio ni potreban.

Moj Adam ima dva lista jarko zelene boje koji su porasli jedan naspram drugog.
Listovi su nekih pedesetak santimetara dugači.
Svaki list ima po devet rebara, koja su nepravilno nacrtana od majke prirode.
List koji je okrenut prema prozoru blago je povijen i pomalo dodiruje staklo na prozoru.
Taj list svako veče plače.
Kapi suza koje se lagano slivaju niz list prave neki potočić koji liči na neku mikro reku.
Na kraju te suzne kapi ove mikro reke se slivaju i prave baricu na patosu.
I tako svaki dan.

Od ubice treba postati humanista. To baš i nije moguće.
Možda svet biljaka za razliku od ljudi ume da prašta?
Ovih dana doneću mu Evu! Obećavam!

a
 


Ne voliš me

moja poezija — Autor vladica @ 22:57
Ne voliš me više
Ne voliš me
Mene je u stvari teško voleti
Teško je voleti moj nemirni duh
Moj neumorni mozak
Teško je voleti moje oči
I moje ruke
Teško me je voleti zaista
Ja to znam, ja to osećam

A ja tebe volim nesmanjeno
Ja te volim, baš volim
Toliko te volim, da volim i za tebe.
Da baš tako, ja volim i za tebe
Volim tvoje oči i tvoje ruke
I telo tvoje
I dušu tvoju
I kosu, koju volim da kao neki klinac počupam
Pa ja sam ti o tome i pričao, zar ne?

Ne brini, čuva me ljubav prema tebi.
Još me uvek čuva.
 
l 

opismenjavanje

u prolazu — Autor vladica @ 12:55

 

Pre neki dan, obrisao sam na svom blogu jedan komentar.
Ne mogu ga citirati jer je obrisan.Poslao ga je ili poslala ga je osoba koja je u svom potpisu
imala nadimak opismenjavanje
Ali je otprilike glasio ovako:

Polupismenost autora ovog bloga je toliko izražena da naprosto ne
mogu da verujem da ovakav blog postoji. Da li ti je neko u životu rekao da si polupismeni, agresivac?
Shvati ovo dobronamerno i obriši se. Tako ćeš pomoći onoj armiji pismenih ljudi koji od ovakvih kao što si ti ne mogu doći do svoje pisane reči!

Otprilike tako, možda koja reč drugačija ali poenta je prenešena.
Ja sada ovom prilikom odgovaram onome ili onoj, koja mi je napisao/la komentar.
Najvažnije mi je da moji ukućani kojima ćesto čitam svoj blog razumeju šta im čitam.
A tebi ,,opismenjavanje,, samo želim reći da se ljudi ne dele na pismene i nepismene ili polupismene već se dele po duši kakvu poseduju. Tu moju dušu najbolje poznaju oni sa kojima ja živim,a moja polupismenost a agresivnost neka ostanu tebi da bi mogao/la da pišeš svoje opismenjavajuće komentare.
Uopšte ne želim da budem pismeniji od ovoga što jesam, ali želim biti još bolji čovek no što jesam.

Idi s' milim Bogom i ne dolazi ovde u ovu moju polupismenu kuću, siguran sam da će neki polupismeni radnik, koji koristi internet jako dobro razumeti šta ja ovde pišem. Ti ,,opismenjavanje,, idi na pismene blogove i uživaj u toj svojoj pismenoj grupaciji.



«Prethodni   1 2 3 ... 29 30 31 32 33 34 35  Sledeći»

Powered by blog.co.yu

ovo je autorski blog i na njemu su svi članci i sve pesme vlasništvo autora i kopiranje nije dozvoljeno