Pismo
Voleo bih da ti napišem pismo.
Ono pravo, na papiru, upakovano u koverti.
To pismo ne bi bilo ono mirišljavo, niti šareno.
Bilo bi na običnom belom papiru, ispisano običnom olovkom
Možda bi rukopis moj pomalo zadrhtao, kada bih napisao neku reč.
Možda u strahu da je napišem, pa bih tada i suzu jednu pustio i njome stavio tačku na rečenicu.
Voleo bih da ti to moje pismo izazove osmeh, da kada ga pročitaš osetiš se vrednijom.
A poneka moja nesmotrena reč bi ti pustila suzu.
Baš na onom mestu gde je i moja suza kanula.
Pa bi te dve naše suze obrisale tačku napisane rečenice i ostavile prostor da se misao nastavi.
U tom pismu napisao bih ti priču o dečaku koji nije nikada odrastao.
Taj dečak bio bih ja. I ti, ti bi se slako smejala.
A onda bih ti napisao da ću jednom pešice u noći pet sata hodati do jednog mesta i vratiti se kada bih znao da će ti to pomoći. I to ću stvarno uraditi, ti to nećeš ni znati.
Ti bi tada rekla da sam lud, stvarno lud.
Napisao bih ti o svojim strahovima za tebe, o nekom čudnom životnom šarenilu.
Tada bi zaplakala i okupala pismo suzama straha.
A te suze bi bile suze spasa za tebe, za tvoj budući život, i ti to ne bi tada znala.
Voleo bih da ti napišem pismo u kome bi projurila sva četiri godišnja doba.
Pismo puno uzdaha, puno nade i obećanja.
Pismo u kome bi stao ceo moj i tvoj život.
Sve strepnje,tuga, sva nada, uteha i radost.
Za neka znam bolja vremena koja dolaze u pismu nade.
