San u javi

Kad se nebo sastavi sa zemljom i kad se desi taj susret i poljube se, onda nastaje od dana noć i taj poljubac izaziva grmnjavinu i oluju . Ja to nazivam nekom strašču prirode koja je nepobediva i neuništiva. A oluju i gromove vidim kao poljubac zemlje i neba.

Priroda je poput ljudi. Kad se dvoje ljudi jako vole i kad se sastanu prepuštaju se strasti. A svaki poljubac njihov izaziva more emocija. I onda često tada nastaju suze, a u prirodi suze zamenjuje kiša.

Sinoć je nebo u mom gradu plakalo i kvasilo zemlju. Pucali su i gromovi. Jedan preko puta mesta gde radim srušio je odžak, a parčići kamenog odžaka leteli su na sve strane. Jedan kamenčić pao je pred vrata. Uzeo sam ga za sreću, tako kažu treba čuvati ostatke od groma.

Vraćajući se kući moj grad se pretvorio u reku ulica. Glavne ulice su bile preplavljene rekom koja je jurila niz strminu. Otvorilo se nebo i plakalo. I sve tako do ponoći. Najednom je utihnulo i umirilo se. Vrlo čudan mir zavladao je prostorom. Nema vetra ni šuštanja lišća. Sve utihnulo. Kao da je priroda bila uspavana.
Letnje kiše i oluje su kratke, jake i umirujuće.

Slika centra moga grada sinoć

Gospodine oprostite.... da li se mi poznajemo?
Ne! Odsečno kažem ja i nastavljam krupnim koracima ka svom odredištu.
Ali Gospodine!!! 
Okrećem se nastavljajući u hodu i kao da želim pokazati da želim da ignorišem pozive.
Još par puta čujem dovikivanje...Gospodine, gospodine....
Nastavljam dalje i u daljini već prestajem da slušam to dozivanje.

Odlazim u svoju sobu, i bacam se u krevet kao u neki bazen umornih duša.
Smorilo me sve što me prati ove godine, osećam i fizičku bol koju pokušavam potisnuti nekim beznačajnim mislima.
Uspavljujem se obučen, čak ni cipele nisam uspeo da skinem sa sebe.
Tonem u snu kao u nekoj pamučnoj rupi i nikako da dotaknem dno te rupe. Lift kojim tonem nikako da se zaustavi.
Predajem svoje telo u snu i čujem neko dozivanje iz daljine....

Opet onaj glas koji me je dozivao dok sam se vraćao kući....
Gospodine ....zašto ne želite da prihvatite razgovor sa mnom?
Progovaram ...ko si ti? Šta želiš od mene?
Da li me ti navodiš da tonem ovako duboko?
Ne Gospodine ja samo želim da vam pomognem. Ja sam vaša sreća...ona koju odbacujete, ne znam iz kojih namera! 
Ljudi se bore da dobiju sreću i budu srećni....a vi!!! 

Sa ulice dopiru zvukovi nekih mašina, koje čine moj mozak ekvilajzerom, koji treperi u skladu sa decibelima gluposti.
Uzimam novinu velikih stranica, otvaram je i u njoj ne vidim ništa. Stranice su prazne kao da novina nije ni odštampana. Baš kao da sam kupio sutrašnje izdanje koje još nije prošlo kroz ofset mašinu .
Okrećem drugu stranicu i kao da sam se udubio u čitanje belog novinskog papira. Kao da vidim u njemu stado školjki koje u punoj opremi naslikane marširaju plažom. Za njima vojska rakova crvene boje gazi strojevi korak ne napisanih reči.

Prilazim prozoru i zagledam se u sunčevu svetlost koja primetivši me dobacuje neke zrakove laserski britke ispisujući po vazduhu slova.

Sunce sa neba šalje neke svetlosne signale koje pokušavam dešivrovati i ispisujem znakove štapićem na belom papiru nevidljivim slovima.
U tom trenutku posmatram milijarde atoma koji kruže u mojoj orbiti ljudske nezrelosti i ispuštenih minuta kroz slivnik vremenskog sata.

Sve je danas tako prazno u kosmosu života. Sve je nestvarno. Ništa ne postoji. Ovo je samo jedna prazna stranica.

Znaš, jako me zanima šta vidiš u mojim očima. Kažeš mi voliš moje oči. Lepe su,...... tirkizno plave. Ali, da li ih samo voliš zbog boje ili ima nešto u tirkizno-plavim dubinama što kazuje o meni, što govori tebi?!

Šta, šta, šta ...jel' vidiš ti nešto u njima? Jel' vidiš kako igraju kad te gledaju? Jel' vidiš ti te iskre koje varniče iz mojih očiju?
I pričaju ti tako čisto, razgovetno, iskreno... razumeš li priču mojih očiju?
Razumeš li, razumeš li, razumeš li?

A sećaš li se dana kada smo morali da se rastajemo? Tada su naše oči plakale, pa se plač preneo na dušu, pa se srce sakupilo u orah i htelo da pukne od tuge trenutka. A brada je počela da mi igra. Suza nije mogla biti uzdržana. E tada su naše oči pričale i preko suza, a mi ćutali. Reč nismo rekli. I otišli svako u svom pravcu isprekidanih linija sivog asfalta.

I....?
Gde smo sad? Negde na raskršću nedovršenih pogleda, neispričanih priča. Neodsanjanih snova. Upaliću kandilo da ugledam svoje oči u plamenu želja. A ti seti se, samo seti kad ti teško bude, seti da postoje one tirkizno-plave okupane suzama samo za tebe i zbog tebe.

Biće ti lakše, biće i meni lakše.

Ne, nisu se poznavali.

Da se tog dana, na aerodromu sasvim slučajno nisu sreli, njihovi putevi se nikada ne bi ukrstili.

Do Bostona je došao iz New Yorka. Živeo je na periferiji New Yorka u svojoj kući okruženoj drveredom grabova i breza.

Onaje živela u Čikaku, tačnije u centru Čikaga. Poslovna žena koja jeznala u svakom trenu svoje trenutne obaveze isplanirane do tančina.Moderno i sa ukusom obučena. Svaki santimetar odeće na njoj ostavljaoje utisak kod slučajnih prolaznika.

On je bio sportski tip. Oblačio se sportski. Duksevi, farmerice, patike. Procenio je da je stariji od nje nekoliko godina.

Oboje su imali svoje živote.

Toga dana putevi su im se ukrstili. Baš u Bostonu, koji je te jeseni očaravao svojom lepotom.

Stajala je u redu čekirajući kartu, on odmah iza nje. U jednom trenu preturajući po svojoj torbi ispali su joj ključevi.

Sagnuose da podigne njene ključeve i ugledao poznati privezak. Bio jeiznenađen. Iz svog džepa izvadio je ključeve na kojima je bio zakačenisti takav privezak. Na njemu je bilo ugraviran neobičan trougao sainicijalima ,,T.A.,,. Privezak je poticao sa Tibeta . I žena je bilazbunjena. Ukrstili su poglede.

Dva neznanca, u tim trenucima pogledima samo razmenjivali su svoje živote.

Sačekala ga je da i on čekira kartu. Nevreme je tog trenutka zahvatilo aerodrom. Nebo se otvorilo.

Prijatan glas sa ozvučenja, najavio je da su svi polazni letovi otkazani.

Otišli su u jedan kafe na aeordromu. Dok su pili kafu i gledali se u oči i jedno i drugo znali su da se među njima javlja neopisiva želja za dodirom.

,,Da li želiš da uzmemo sobu?,, pitao ju je, znajući odgovor.

Klimnula je glavom.

Otišli su do aerodromskog hotela uzeli ključeve, liftom otišli na treći sprat, ušli u sobu 12.

Još sa vrata počeli su da se ljube. Neznanci koji su se u vrtlogu strasti bacili nakrevet. Ljubio je njenu meku kožu svuda. Svaki santimetar njenog telaobeležio je svojim poljupcima. Ona mu se potpuno prepustila. Skinuo jesa nje svu odeću, a ona se pripijala uz njega. Osetili su neopisivu strast. Ušao je nju. Vodili su ljubav u zanosu …sve dok vreme nije iscurelo.

Obukli su se, otišli u hol aerodroma. Njihovi avioni su čekali ukrcavanje.

Pre rastanka dugo su se gledali. Pamtili jedno drugo. Upijali.

A onda je otišao svako na svoju stranu.

I nikada više nisu se sreli.

Dobar dan!
Kako si moja prijateljice?
Heeey! Želim ti nešto ispričati. Nemam kome, jedino sam mislio da ćeš ti želeti da me saslušaš.
Ovako.
Volim jednu pa eto...mogu li da ti pričam o njoj?
Mogu!!! Hvala!
Ajde pomozi mi , uteši me ovako...ja je mnogo volim
i to mi je jako važno.
Ja znam da i ona voli mene i to mi je jako važno.....mi se volimo
Ali moram da ti kažem nešto..........ja neprestano mislim na nju i u tim mislima se pogubim
Svaki dan kad otvorim oči pomislim na nju.....šta radi , gde li je sada?
Svaki minut mi je u mislima i svaki minut je jedno novo srce ljubavi koje joj poklanjam.
Prijateljice draga!
Voleo bih da je vidim, da je osetim pod svojim prstima, da je dotaknem, da je poljubim, da osetim da je stvarna....da postoji
Ja je u mislima dozivam....i molim Boga da mi je pošalje......
Draga moja prijateljice.......nije lako voleti nekoga, a ne dodirnuti ga bar jednom.....

Evo me ponizno klečim na kolenima i molim vetrove i oblake, da joj ponesu pozdrave i odnesu suze i donesu ljubav!
Vetrovi braćo moja mila, stavite moje pozdrave na mekane oblake i odnesite ih njoj i spustite na njen dlan, neka ih pročita!
Ponizno vas molim, pomozite!

Draga moja prijateljice, hvala ti što me slušaš....mogao bih ja o njoj večno pričati....ona je za mene večnost!

Pokušavam danima da napišem pesmu za tebe!
Započnem prvu strofu pa je obrišem.Sto puta sam obrisao stihove.
Znam sve izrečeno je premalo.
Moram smisliti neke rečenice koje nisu napisane.
Nešto poput unikata. Da ljudi koji čitaju kažu : "Ovo prvi put čujem!"

Jer ti ne zaslužuješ obične stihove u kojima ću ti ja skinuti zvezde, voditi te za ruku kroz drvored breza i ljubiti te.
Ti zaslužuješ stihove još nenapisane. Reči još neizrečene.

Ti meni često na neke moje reči kažeš : "Ovo prvi put čujem!"
Zato još u predelima svoga mozga tražim taj rudnik reči, sakrivenih samo za tebe.
I pronaći ću ih. Obećavam ti! Biće to reči večnosti!