San u javi

Podne je ! Tako mi se spava. Ne mogu opisati.
Ali jedan drugi deo mene to ne dozvoljava.
Gledam u pravcu ogromnog prozorskog okna. Jedan leptir je zalutao na svom putu i ušao u moju sobu. I svo vreme se baca po staklu prozora , pokušavajući da izađe . Beli leptir postao je zarobljenik.
Oboje smo isti , dva zarobljenika u istoj prostoriji.
On zarobljen , jer mu je uskraćen dodir sa onim poljskim cvetom, a ja zarobljenik svojih misli.

Ja njemu mogu pomoći , on meni ne !
Otvoriću prozorsko okno i pustiti ga , neka ide svom kratkom životu. Neka mu se onako leptirski , raduje. Život leptira jeste kratak, ali je možda lepši od čovečjeg.
Pustiću ga ,da odleti onako lepršavo, radosno.
U ovoj prostoriji ostao je samo jedan zarobljenik. I neka me tu , ja umem da jezdim prostorima tišine koju kreiraju moje misli. A misli , eh da , moje misli su slobodne , nisu zarobljene , tako da mi one pomažu da ostvarim komunukaciju sa onim što se nalazi izvan moga bića. I sada mislim ... ne bolje rečeno zamišljam. Jako volim da zamišljam. Tu sam jako kreativan. U tom svom pogonu misli , ja umem da ono o čemu mislim zamislim , najbolje i najlepše. To mi odgovara. To mi daje nadu, to me ispunjava.

Voleo bih da me moje misli oslobide svega , svega što mi se dešava , da postanem slobodan kao onaj leptir kojeg sam pustio. Moram da snagom svojih misli da pomognem sebi i odletim za leptirom i kažem ovo je kraj !

Pa ipak !

Ugasite sunce hoću da spavam !

Ja ne doručkujem ! Retko , vrlo retko.
Juče , tj. sinoć sam istovarao neki kamion sa nekom robom i ubio se od umora na mesto.
U toku posla , prvo me je ubilo toplo vreme , pa me ubila kiša , i na kraju ubijen sam od same težine io količine onog što sam istovarao.
Vratio sam se kući , uskočio pod tuš i jedva izašao iz kupatila od premora. Nisam mogao ništa da večeram. Jedino sam pojeo nekoliko žele bombona i popio više od litre soka. Premor me je stigao i bacio u krevet . U toku noići sam se probudio , pa dugo bio budan i na kraju ponovo uspavao.
Ovog jutra počela je da me mori glad . Najednom toliko sam bio gladan da počeo da gledam digitron na mom radnom stolu i u mislima ga video reš pečenog . Počeo sam da trljam bradu i da se smeškam digitronu . Zamislio sam ga kao komad mesa koje bih u napadu gladi pojeo kao kad gledate tasmanskog đavola kako tamani hranu.
Setih se ja da u komšiluku gde mi je firma imam jedan dragstor . Otišo sam tamo , i kao oni kerovi što se oblizuju na hranu , počeo sa oblizivanjem pred frižiderom sa suhomesnatim proizvodima. Frižider prepun svakavih mesnih proizvoda .
Izabrao sam ćureći batak u crevu , onda uzeo neku jumbo kiflu , pola litre ,,fit,, jogurta i došao na kasu.
Kuca ona kasirka i kaže mi 873 dinara ?!!!
Ja onako gladan nisam odmah ukapirao cifru , pa mi je ona ponovila , 873 dinara.
Kako bre 873 dinara ? Jel' ja to plaćam račune svih koji su ovog jutra bili ovde ?
Ne , komšija , evo plaćate samo ovo vaše !
Ajde kaži ti meni , koliko šta košta od ovoga ?
Imate 150 grama ćereći batak u crevu , to vam je 754,5 dinara . STOP , tu smo !
Kako 150 grama mogu toliko košati ? Pa cena po kilogramu je 5030 dinara !
Kolikoooo ???? Ma daj bre curo , jesi ti svesna šta pričaš ?
Evo komšija pogledajte ! Ma šta da gledam , to je izgleda meso od ćurke što nosi zlatna jaja ? Ubeđuje ona mene , a ja razmišljam : da li je toliko glupa, da li sam ja lost u vremenu , da li je to stvarno ćurka sa zlatnim jajima, da li je ovo skrivena kamera ? Sve mi je prošlo kroz glavu. Na kraju , posle intervencije njihove službe maloprodaje , dođosmo do saznanja da  je u pitanju obična ćurka , jer je cena umesto 5030 dinara ipak bila ona od 503 dinara po kilogramu. A taman sam se ponadao da se hvalim kako jedem meso od ,, zlatne ,, ćurke.
Izviniše mi se oni , a ja trčeći do firme , napravio sendvič , taman zinuo , kad ko za inat zvoni telefon ! E vala neću da se javim , neka zvoni , neka crkne od zvonjave , nedam ćurku , nedam , ma kakva bila !
Prijatno , hvala , izvolte !

Skoro svaki dan dobijam poštu. U pismima koja dobijam , velika većina je od banaka , pa od firmi sa kojima sarađujem , sve do onih reklamnih iz velikih trgovinskih kuća koje šalju svoje prospekte i medvedima u planini.
Pre neki dan poštar mi je doneo jedan pink koverat većeg formata , naslovljen na ime moje firme ,a u kovertu pola kile papira.
Šta je sad ovo , zapitah se ?
Open ja koverat , i počnem da čitam obaveštenje , kako sam ja , tj. moja firmu izvučeni iz bubnja , da svaka tri meseca šaljemo u nekom zavodu za statistiku poslovni bilans firme , da se oni unapred zahvaljuju na saradnji , i da sve to što su mi poslali , trebam da popunim , jer mi je to ,, obaveza,, . Ako pak ne sarađujem oni će pokrenuti prema mojoj fiormi zakonske mere.
U što ja volim kad mi preteeee !!!
Odnesem ja ovaj snop papira kod svog knjigovođe i oni pogledaše i rekoše mi , pa gde tebe izvukoše , sad će sve dok postoji firma da ti šalju ovo . Ma super rekoh ja . Trebaće mi sat vremena da popunjavam , i da im pošaljem preporučeno sa povratnicom. Nisam ukapirao kakvim slovima da pišem, koje boje povratni koverat treba da bude i da li treba da je mirišljav ?

Jel’ možete da mi zamislite facu ?
Pa mamicu im maminu JA ....što me ne izvukoše da idem na more ili da spavam sa njihovim ženama , a da je to obavezno i da ne mogu da izbegnem ? !!!
Imam utisak , da bih u punom džaku onih stvari izvukao onu moju stvar ! Oprostite , ali fakat !
I eto sad ja se s’ oproštenjem jebavam sa popunjavanjem , nekog zbirišta gluposti , da bih zadovoljio tamo neke statističare kojima se digao , pa bi da sakupljaju poene preko nekih glupih statističkih anketa.
Post mi je malo vulgaran, ali s’ obzirom da obrađujem temu , gde ne mogu da im kažem u lice , ja preko ovog posta imam neko niskostrujno pražnjenje.

Vruće je!
Smem li da legnem kraj tebe?
Ne.. nemam ništa na pameti.
Samo da legnem, tik pored tebe.
Da te pokrijem svilenim čaršafom
Onako preko stomaka, kako ti želiš
Da ti noge budu gole.
Tvoje prelepe noge.

Smem li da dotaknem tvoju kožu?
Tvoju mekanu kožu, samo da je dotaknem.
Onako kako ja umem, nežno, znaš ti.
Vruće je, jako je vruće.
Znam, nisam te probudio, bio sam tih.
Kao neki lopov koji se iskrada.
Ali nisam ništa tvoje ukrao.
Jesam, samo sam te dodirnuo i pokrio.

Idem, vreme je, iskradam se iz tvog kreveta.
Ostavljam te onako zanosnu
Razbacanu po postelji.
Sa čaršafom od svile umotanim u tvoje ruke.

 

Sećate li se brzih pruga Srbije ?

To su one pruge koje ne možete da stignete, pa ih je teško uočiti. Mnogo su brze !!!

I tako reših ja jednog dana da se provozam brzim prugama Srbije . Relacija Vranje – Leskovac i obratno ( ako stignem do Leskovca)

Železnička stanica u Vranju , setite se one stanice iz naših domaćih filmova , gde se dočekuje drug Tito u filmu : Tri karte za Holivud. E , e , baš takva je i ova naša u Vranju. Kao iz filma !

Čekam ja moj ,, šinkansen,, * da dođe iz Preševa , polazne stanice , nekih 40 kilometara od Vranja. Ne sećam se satnice , ali valjda je to trebalo da bude u 9 AM.

Stojim ja na peronu , da me slučano ne prevari brzi voz iz Preševa za Beograd, ko zna , brze su to pruge , možda od brzine i ne uspem da ga uočim u stanici. Tako je jednom jedan moj komšija čekajući brzi voz , ispao iz voza dok se penjao u vagon i dan danas ima posledice , ali u glavi , izgleda da mu stalno klopatara , a to se oseća i po njegovom ponašanju. 

Pet do 9 , ja već počinjem nestrpljivo da tapkam u mestu , naići će voz. Evo sad će !

Ma nije to on .... ma ide sigurno , ne čuje se . Ni to što se ne čuje nije on. 9 i 10 , auuuuu pa on kasni. 9 i 30 , aaaaa ovo mora da se nešto desilo.

Dal' da izigravam indijanca i stavim uvo na šinu , možda ga začujem negde u daljini ? 

Nestrpljiv odem ja kod onog dispečera , a on jedan brka sa masnom kosom , na parčetu Yuhorove hartije , razmotao neku salamu , po hartiji stavio teglu sa ljutim feferonima , onim zelenim, stavio veknu hleba, u jednoj ruci drži crni luk , u drugoj režanj paradajza , a briše se levim rukavom službene uniforme.

Momak doručkujem... kaži !  Prijatno , kažem !

Oće li ovaj voz iz Preševa skoro da naiđe ili da dođem sutra ujutru da ga sačekam.

Odgovara mi on : dolazi u 9,50 ima radovi na prugu kod Bukarevac . Aaaaaa, to li je , ja mislio da je već stigao u Beograd , možda ga nisam primetio dok sam gledao u moje nove cipele. Kraj razgovora sa dispečerom. U 9, 53 stiže voz , lokomotiva crvene boje i čak 2 vagona.

Pomislio sam na tren da ih možda nije pogubio po poljima, ....mislim na vagone.

Uđem ja sa još tri putnika u voz .Tačnije u vagon broj 2. Kupei prazni. Ajde uđem u prvi kupe . I sad voz pođe. Onako na cimanje ! Nemojte da mislite da ću vam sada pisati o celom putu do Leskovca , jer bi morali da čitate dva sata koliko je trajao put do Leskovca i ne bih želeo da se i vi samnom nervirate .

Taj brzi voz je stajao na svakom signalu , nemam pojima zašto , jer se nismo mimoišli ni sa jednimvozom iz suprotnog smera. Nismo pretekli ni jedan voz. One koze i ovce pored puta su bile brže od nas , a ja sam stekao utisak da mašinovođa namerno staje kako bi šmirglom očistio rđu sa brze pruge Srbije.

Srpski ,, šinkansen,, je srećno stigao oko 12 sati , a ja ... ja sam se u Vranje vratio autobusom. Ipak verujte , nisam imao živaca , da šmirglam zarđale šine . Nisam imao živaca da slušam putnike koji pokušavaju da pričaju samnom ono što me ne zanima. Nisam imao živaca da mi kondukter duva u lice svojim zadahom od belog luka. Nisam imao živaca , nisam imao !

U jednom trenutku kada je voz išao 30 km/h , poželeo sam da izađem napolje i da ga malo poguram, možda mu pomognem da uhvati zalet.  

A ljudima iz železnice , poručujem : vratite nam parne lokomotive , vratite ih molim vas !

šinkansen* - ime čuvenog brzog voza u Japanu. 

 

Etapa Vranje-Vlasinsko jezero- Vranje

22.06.2008 

ukupno 140 km.

Vozio : JA

 Ako ikada prolazite krajevima južne Srbije , skrenite sa puta , kod Vlasotinca ili kod Vladičinog Hana i posetite najlepše planinsko jezero na Balkanu. Vlasinsko jezero je pravi biser koji će vam ulepšati putovanje , odmoriti oči , razgaliti vašu dušu.

Ja sam na ovo putovanje krenuo svojim biciklom. Opremio sam se najneophodnijim alatom, tri plastične poluge za demontiranje gume , nekoliko imbus ključeva, rezervna unutrašnja guma, minijaturna pumpa za gume. Tu je i mobilni sa kamerom , sa koga sam slikao ove slike koje postavljam ovde.

Na sebi , imao sam majicu , kačket , tanke trenerke , naočare za sunce i rukavice za vožnju. Rezervna majica.

Pa da krenemo. 

Vozio sam starim putem ka Vladičinom Hanu. To je onaj već pomenuti ,, Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, češme. Sunce greje... Martinka mi u krilo, bicikl, Carraro moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije, što gi još od bilački han povedešem, peške idev iza mene.,,* ( kombinacija citata Bore Stankovića i mene )

Negde ispred Vladičinog Hana.

na slici , jedna bela tačka je roda koja je sletela na ovom polju. 

sa desne strane  puta brze pruge Srbije , krasio je brzi voz Beograd - Skoplje , koga sam ja , da sam hteo mogao da preteknem biciklom.

 

Prvih 40 kilometara od Vranja i tu je Surdulica. Mesto u planinskom okruženju. Tu sam zastao , pojeo jedan kroasan sa čokoladnim kremom i popio jednu guaranu.

I ...onda posle 42 kilometara  , prvi problemi na putu. Put popločan kockom. Jako je teško voziti po kocki , s' obzirom da su mi gume na bajsu jako tanke. Veliki uspon je počeo.

No i pored lošeg puta , priroda postaje sve lepša i divljija.  

Napokon ! Prva i prava češma sa vodom za piće , kod mesta koje se zove Valjavica. Nemate pojima koliko sam se obradovao vodi , kao neki beduin koji je umesto kamile uzjahao bicikl. Ova voda je boljeg kvaliteta od vode ,, Rosa,, čija fabrika se krije nedaleko odavde. 

samo jedan kilometar kasnije prestaje kockasti put i počinje asfalt , napokon ! Stao sam da slikam ovaj mali vodopad koji je okružen predivnom prirodnom lepotom. Odatle se menja klima, postaje svežije , a priroda je prava planinska. 

Nekih 3-4 kilometara posle velikog uspona, nailazam na još jednu česmu , još jedna radost za mene i prolaznike !

Ista česma, moj bajs i priroda u tom delu. Gde sam ja ovo pošao ? 

 

A onda ! Nešto crveno mi je privuklo pažnju. Šumske jagode , tik pored puta . Zastao sam i pojeo desetak , bile su jako mirišljave , ne toliko slatke. Slika malo mutnija, još ne naučih da slikam ovim mobilnim, ali vidi se . 

Ovo skroz dole što vidite je put kojim sam došao !  Još jedan pogled na prirodu. Uspešno se penjem ! Približavam se.

Napokon jezero. Vlasinsko jezero. Kod mesta koje se zove Promaja , počinje da se vidi prvo jedan mali deo jezera, okružen borovom šumom.

 Nastavljam vožnju prema brani , u delu gde je ogromno vikend naselje. Pogled na jezero i veliko ostrvo čudnog imena ,, Stratorija,, 

Plaža i pogled ka zalivu. Stigao sam na cilj svog putovanja. 

Povratak je ipak bio lakši , do Vladičinog Hana imao sam nizbrdicu , to je nekih 40 km , vožnje bez opterećenja. 

Nadam se da vam se ovo moje putovanje dopalo , a ja pružam onu moju ruku koja se borila sa volanom bajsa čitavih 6 sata vožnje , pružam je tamo daleko...

Prijatan dan svima ! 

 

Uzdah !

Pa se onda opremim i sednem na svoj bicikl, koji me vodi nekim ne planiranim putevima.

On me sam vodi ,ja samo okrećem pedale i gledam pravo . Gledam , a ništa ne vidim.

Iza tamnih naočara , sakrivam svoje oči.

Okrećem pedale ikao da sam neki perpentum mobile , ne umem da stanem. Ne znam da se zaustavim.

Niz obraz mi se sliva znoj , suši ga vrelina. Osećam kako mi srce dobuje ko neki dobošar koji želi da objavi neku vest.

Moje srce mi nešto kazuje , ne razumem taj govor , ne shvatam više ništa . Ne razumem ni sopstveni jezik , ja sam čovek koji ne govori ni jednim jezikom.

Svakim danom postajem nem, jer ne znam šta mi ljudi govore , ja ih svakim danom sve manje razumem. Da li mi se oduzima poznavanje svog maternjeg jezika ili ljudi počinjuda menjaju način izgovora , a ja ne mogu da se prilagodim.

Okrećem onaj točak zaborava i pitam se šta će se desiti kada zauvek prestanem da razumem govor ljudi. Sa kime ću onda pričati. ?

Možda ću zauvek zaćutati.

Možda !

Uzdah !

Vreme je ! Za šta? Za nove trenutke slabosti ili za neku jačinu svojih strepnji. Krećem na put svojim prostranstvima mašte. Hoću ikada stići tamo gde sam pošao ? Gde sam pošao ? Ne znam !

 

 

Spavam, pa se trgnem u snu . Ništa ne sanjam , moja linija sna je prazna.
Kao neki životni EKG , odlazeće duše.
Potrošio sam sve snove , kao kad se potroši kredit sa mobilnog. Nisam znao da je i to moguće , da nemam više prava da sanjam.
Da maštam da .... ali mašta nije san. Ja volim snove , ma neka ih i u crno-beloj boji , samo da ih ima. Nekada nam crno-beli televizori nisu smetali. Nekada niko nije obraćao pažnju , u kakvoj boji sanja.
Legnem da spavam, uspavam svoje telo i probudim se u neko praskozorje , gde se susreću noć i dan i predaju jedan drugome ključeve vremena.
To vreme susreta mi je najgore , ne volim ga . Nisam tada ni budan nisam ni u snu , ali sam u nekoj težini koja me pritiska i kao nekim skalperom secira moju dušu.
Onda uspem nekako da se izborim sa snom i uspavam.
Ali sna nema, zauvek sam ga izgubio.
Želeo bih da ga pronađem, možda još uvek negde postoji , možda se samo izgubio , pa i on sada mene traži i tuguje za mnom.
Ne znam gde ga tražim , naručiti ga ne mogu. Ne traži se san porudžbinom da ti ga donesu , isporuče. Kad bi moglo .... ali ne može. I neću ga takvog , hoću onaj moj izgubljen san , onaj koji sam snivao godinama i nikada mi nije bio dosadan i nikada ga nisam mogao upamtiti ispričati.
Kad bi mi se vratio !

 

Zašto mi ne veruješ ?
Pokušavam te ubediti u ono što znaš da sam u pravu. Sati prolaze , odakle ti izvire toliko suza ? Jesu li se te suze u tebi gomilale od tvog rođenja ? Što si ih toliko dugo držala u sebi ? Ceo tvoj život u tebi virilo se jezero suza , izbaci ga molim te !
Okreni novu stranicu života i prestani više da tuguješ za njim.
Njegova ljubav , prema tebi je nešto najjače što se može doživeti , ali i nešto što ni jedna žena ne zaslužuje u svom životu. On je tamničar tvog života. On te voli , ali njegova ljubav te ubija.

Koliko puta te je samo povredio rečima ? Koliko puta je ponizio tvoj život , tvoje postojanje, tvoju mladost ? Koliko puta , hoćeš li mi reći ?
Ja znam da moje reči ne dopiru do tebe i znam da si izgradila neke zidine od kojih se reči odbijaju i padaju u ono odbrambeno jezero napravljeno ispod tvojih zidina.
I bojim se strašno se bojim za tebe iako znam da ću jednog dana otići iz tvog života i ostaviti te samu na ledini tvog tužnog života.

Osvesti se ,........ ah, što nisam neki čarobnjak da ti uklonim magiju kojom si okovana, da ti očistim skramu sa očiju.Da napokon ugledaš svet u bojama života. Da te ubedim da ne pripadaš njegovom svetu. Pogledaj , okreni se oko sebe , prelepa si da patiš , da strahuješ, da roniš suze.
Toliko mladih muškaraca , duše pamuka te žele i pružaju ti ruke.
Ne nikako , nikako ne gledaj u mene , ja sam samo jedan prolazni prijatelj u tvom životu, ja sam sada tu , sutra već u nekom drugom gradu , ja sam lutalica koju je teško smiriti . Ja sam ti samo prijatelj koji ti želi reći da ti život prolazi u patnji i da ti nisi rođena da suzama obeležavaš svoje puteve.
I zato , dok sam tu , poslušaj me , otvori vrata svojih zidina , da moje misli dopru do tvojih. Da ih pročitaš, jer samo pročitana knjiga se može shvatiti. Tvoja tuga je predsoblje sreće. Izađi iz tog predsoblja , da li me čuješ ?

Ovih dana je po Srbiji u toku berba višanja. Volim ovo sitno prokiselo voće. Uvek se radujem kad višnje sazru i lako me je ubediti da se poslužim ovim plodovima. Osim svežih višnji , mi u zamrzivaču imamo višnje sa očišćenim košpicama , a u podrumu mojih roditelja uvek ima tegala punih kompotom od višnji i slatkom od višanja.
Sok od višnji više ne prave , valjda ostaje , pa mu istekne rok i onda ga bace.
Moja majka zna da ja volim višnje u skoro svakom izdanju , pa zato pravi sve pomenuto u jednoj povećoj količini.
Naravno , ja sam zadužen da je opskrbim svežim višnjama i onda ja odem na pijacu i u nekoliko navrata kupujem po cele gajbe i donosim ih kod mojih roditelja.
Podrum mojih roditelja , je zajednički podrum , tako da kad ih moja majka pripremi podeli tegle na dve stalaže , leva je za njih , a desna moja, tj. mojih ukućana.
Od mojih ukućana , samo ja jedem višnje, ostali vole samo slatko od višanja.
Kada se mesi domaća pita , onda se samo meni umesi piota sa višnjama , a ostalima druge vrste pita , jer ja od pita jedem samo pitu sa višnjama i jabukama, pod uslovom da ima višanja i rendanih jabuka u povećoj količini.
I ove godine doturio sam gajbe sa višnjama mojoj majci i ona je dva dana pedantno čistila višnje , pravila kompot i slatko od višanja i stavljajući nalepnice na tegle obeležavala imenima ,,kompot višnje 2008,, ... ,, slatko višnje 2008,,
Onda me je pozvala da mi pokaže kako je poređala tegle sa zimnicom već u junu mesecu.
Operacija pripreme višnji u mojoj kući je završena. Sad čekamo sledeće voće.

Moj komšija , je pre par nedelja kupio jedan plac u blizini moje firme. Odveo me je pre neki dan tamo da mi pokaže. Taj mali šumarak ispunjen je raznim voćem , pa i višnjom. Zbog duboke trave , jedva sam doskakutao do višnje i počeo da se sladim plodovima. Višnja je bila zrela, krupna i više slatka no kisela. Grane su se povijale skoro do zemlje i uplitale sa visokom travom. Bio sam uporan, ma višnja je to. Pojeo sam više od trista grama. Onako sa grana , neoprano , oprano kišom i vetrom. Slikao sam tu višnju , svojim mobilnim za uspomenu. Komšija mi reče , da će taj plac pretvoriti u poslovni prostor, dakle ta višnja biće posečena.
Koji sam ja ludak žalim za jednim običnim drvetom , a ima ih na hiljade.
Vraćajući se sa tog placa , nailazimo na čoveka koji lepi smrtovnice na banderama. Neka mlada devojka nema ni trideset . Pitao sam tog čoveka , od čega je umrla ? Kaže nesrećni slučaj , pala je sa višnjinog drveta !