San u javi

Vratio sam se kući sa posla u 17 sati i 13 minuta.

Na drugom satu vreme je pokazivalo 17 sati i 15 minuta.

Bio sam jako umoran.

Premoren od višemesečnog nespavanja izazvanog umorom od obaveza, došao sam do frižidera, otvorio ga, pa ga zatvorio i otišao do kreveta.

Nekako više sam se obradovao krevetu i krenuo ka njemu. Primetio sam da mi se moj krevet nasmešio, a ja sam se sa radošću uvukao u njega.

Na satu je bilo 17 sati i 28 minuta. Na drugom satu 17 sati i 30 minuta.

Uspavao sam se u trenu, samo što sam spustio glavu na jastuk.

Spavao sam 5 dana i 5 noći. Da toliko sam spavao i nisam se budio.

Za to vreme kosa mi je porasla 5 centimetara, a i brada 5 centimetara.

Izgledao sam kao Robinzon Kruso. Jedino sam ja sa tirkizno plavim očima, a  njegovih očiju se ne sećam. Odavno sam gledao film.

Prišao sam do prozora, otvorio ga a napolju je drveće bilo ogromno. Počeo sam da se čupkam za bradu i razmišljam kako je drveće moglo tako veliko da poraste, a ja sam se uspavao pre pet dana. Bacio sam pogled na saksiju sa Adamom u sobi. Adam je u odnosu na predhodna pet dana porastao 50 centimetara.

Otišao sam u drugu sobu,tamo gde mi je akvarijum. Pošao sam da nahranim ribice i zinuo od čuda kada sam ugledao moje zlatne ribice koje su pre pet dana bile veličine klikera, a sada veličine pesnice.

Izašao sam na ulicu. Prva na koju sam naišao bila je komšinica. Znam kad sam je video pre nedelju dana imala je kratku kosu. Sada je imala kosu dugu i zabačenu iza leđa.

Javio sam joj se i odgledao je u čudu.

Nailazio sam na ljude koje ne poznajem. Muškarci su imali duge kose i brade , kao u zemlji Amiša. Žene pak duge kose do oblina. Psi koji su prolazili pored mene imali su veličinu ovce. Vrabac na grani bio je veličine orla . Pauk koji plete mrežu u uglu mog stepeništa narastao je do veličine tarantule. A mrav koji je uporno pokušavao da prenese koščicu nekog voća, veći od pčele.

Popeo sam se uz stepenice i ušao u kuću .

Sat je pokazivao 17 sati 57 minuta , drugi sat 17 sati i 59 minuta.

Protrljao sam oči !

 

 

Celo božije jutro slušam jednu pesmu.
Čak sam je prebacio i na fleš memoriju, pa je, trenutno,  dok kucam ova slova slušam i na poslu.
Petak je! A ja se uvek radujem petku, iako i sutra radim. Valjda mi je taj osećaj ostao instiktivno ugrađen, još od školskih i studentskih dana.
I tako pesma koju slušam ulazi u moje pore i iako sam je nebrojano puta slušao u prošlosti, nanovo je u meni probudila pažnju.
Ja u stvari preživljavam sve pesme, bez obzira da li se tako osećam ili ne i na taj način mi je lakše da shvatim poruku onog koji je pisao i opevao.
I na taj način možete na neki način otkriti dušu tog stihotvorca, koji od stihova ostavlja večnu poruku nekim novim generacijama, a one starije vraća u neko njihovo vreme ili ih podseća da se život živi do poslednje minute u kojoj postoji nada.
Pesma koju ovog jutra slušam je Sanjam, grupe Indexi.
Mislim da mnogi od vas znaju ovu pesmu koja je obeležila i obeležava neko naše vreme.
I svaka reč koju čujem izaziva u meni neki treptaj.

Sanjam da se opet volimo u klasju
U tom klasju sto leži tu pod nama
I da luta tvoja ruka vrela
Tvoja ruka preko moga tijela

I glas Davorina Popovića dokazuje da se je i tada volelo jako, možda i jače...

A naredni stihovi me totalno pobeđuju i stavljaju u stav klečanja....

Samo jedan život imam i ludo ga bacam
Jer zavoleh jednu ženu, ženu koju sanjam
Samo jedan život imam, koji nisam htio
Jer zavoljeh jednu ženu, ženu koju sanjam

Oprostite, ja sam malo odlepio ....

Prijatan dan vam želim!

 

Noćas sam se družio s' vodkom
Noćas sam joj pričao svoju životnu priču.
Noćas nisi kraj mene
Ove noći menja te vodka
I dok sedim za stolom u mračnom kafeu
Ja se borim sa samim sobom
Da te bar na tren nemam na pameti.
I tražim pomoć od vodke
Molim je da mi pomogne, da zaustavi misli.
Pa zar si morala toliko da me opsedneš?
Zar si morala da me baciš na kolena?
U ovoj sumornoj letnjoj noći.
Više i ne znam koliko kapi se slilo u meni
Svaka kap, je jedna naša priča.
Svaka kap je jedna tvoja obrisana suza.
Ona suza, koju sam ti brisao u onom našem gradu.
Kada smo morali da se rastanemo plačući.
I vreme prolazi, a ja u vodki osećam miris tvoga tela.
I zato je pijem i tražim spas u njoj.
Ne znam gde si, zar je sada važno.
Ni skim si, voleo bih da te taj čuva.
Onako kako sam ja, nekada.
I da ti uvo recituje stihove samo jednom izrečene.
One stihove koje nikada više nećeš čuti.
Sedim noćas u ovom nepoznatom gradu.
I opijam svoje srce, koktelima patnje i alkohola.
I svaka kap, miluje moje grlo i moju dušu.
Jer tebe nema tu kraj mene, da je miluješ.
Noćas sam se družio sa vodkom.

 

Ovu pesmu posvećujem jednom mom bosancu , koji je morao da

prekine ljubav sa jednom bosankom... 

 

Kad bi neko mogao da mi napiše šta je ljubav, ja bih mu se jako zahvalio , jer bih uvek čuo neke nove reči i neke nove misli.
Kada bih isto pitanje postavio , da mi neko kaže šta je zaljubljenost , dobio bih mnoštvo novih ne irečenih misli.
Ali mene zanima , kako bi se moglo definisati stanje iznad ljubavi i da li je neko čuo da takvo stanje postoji ? Bojim se , a želeo bih da čujem reči i misli o tome , pa sumnjam da iko razmišlja o takvom stanju ili ako razmišlja , onda se verovatno pita kao i ja.
Pokušavao sam da dam odgovore sam sebi , ali mi nije uspevalo. Kao u potrazi za izgubljenim kovčegom , upletao sam misli i tražio puteve nepoznatog pojma. Budio sam se noću i u tami otvorenim očima sebe sukobljavao sa mrakom. Pokušavao da iz mraka pročitam napisane reči.
Kažu da onaj ko traži izgubljeni kovčeg ne uspeva da ga pronađe iz prve. Kažu da prođe više desetina godina i da se on najednom sam ukaže i prikaže.
Koliko li sam kredita u traganju izgubio , da bih dobio ono što tražim. To sada i nije važno.
Ako saznam kako se zove to stanje iznad ljubavi reći ću vam.

 

On je bio najbolji frajer u razredu. Ženske su ga obožavale, muškarci ga se bojali.

Ja sam prema njemu bio jako rezervisan, jer sam imao još tada sasvim drugačiji pogled na život. Živeo sam nekim Tom Sojerovskim životom i nije me puno zanimalo da se bilo gde dokazujem.

Oko njega stvorila se je grupa poslušnika koja mu je nosila školsku torbu, patike za fizičko, blok za likovno vaspitanje. Prosto su se utrkivali da mu se još tada ulizuju.

Na časovima fizičkog on je pravio ekipu i određivao ko će šta igrati. Meni je bilo svejedno. Sećam se,  tada je jedna devojčica bila zaljubljena u mene, a sve ostale u njega. Ali nisam bio zaljubljen u nju i prosto sam navijao da se i ona zaljubi u njega. Bilo mi je logično da sve budu njegove.

Nikada me nije dirao, birao je svoje žrtve. Valjda je imao neku dozu nepoverenja prema meni i moju hladnoću koju sam pokazivao prema njemu.

Jednog dana doneo je staklenu vunu u školu. Ne znam šta mu je tada bilo, ali došao je do mene, povukao mi kragnu i stavio staklenu vunu za vrat.

Iznenadio me je, nisam se nadao. Pred punim razredom počeo je da mi se smeje. Izvadio sam parče staklene vune koja je počela da me pecka po leđima.

Trebao je da počne čas matematike.

Ustao sam i krenuo prema njemu. Udario sam ga pesnicom nekoliko puta po glavi, pao je kao pokošen pred mojim nogama. Lice mu je bilo svo krvavo. Morao sam to da uradim. Morao sam da prekinem njegovu vladavinu. Primetio sam kako su devojčice iz razreda bile užasnute njegovim porazom.

Naišao je nastavnik  matematike, posle smo obojica išli kod razrednog na razgovor.

On nije pokušao kasnije ništa, znao je šta ga čeka.

A ja?!

Bilo mi je  žao njega što sam mu narušio reputaciju, a ostalo je još malo do završetka osnovne škole.

Posle je svako otišao u različite škole. Nismo se baš puno viđali.

Danas mi je došao u firmu. Ostareo je pre vremena, udebljao se, zapustio. Živi negde preko crte.

Setio se svega i pitao me: Sećaš li se kad si me udario pred celim razredom? Nasmešio sam se i rekao: "ma  ja sam sve zaboravio, zajebi to, šta ćeš da popiješ?"  i zagrlio sam  ga drugarski.

Bio je to ipak moj školski drug! Bilo mi je drago što sam ga video.

I njemu, znam!

 

Ovih dana su me spopale jako pozitivne misli , koje se pretaču u meni u bilo kom delu dana inoći i trenutno živim sa tim mislima . 

I moram priznati da mi je lepo. Ne .... mnogo mi je lepo. Osećam se kao ptica koju te misli mogu odvesti tamo odakle izviru. 

Ali  život nije bajka , pa tako uvek neko u životupokušava da vas spotakne , da se vi sapletete , a posle likuje nad vašim padom.

Danas mi je došao jedan takav i pokušao da me spotakne. Rekao mi nešto u zavijenoj formi , da sam prvo trebao da tumačim šta želi , a onda sam ustao , pogledao ga u oči , irekao : Znaš šta , gledaj me pravo u oči , nemoj da pokušavaš da mi kvariš raspoloženje , jer nećeš uspeti . Udario si na mene onda kada sam najjači ,nemaš šanse čoveče , izgubićeš ovaj rat ... mnogo sam jak ! 

Ne znam da li se je zamislio i ne znam šta je tada kada sam mu ovo izrekao pomislio . Iz njegovih mutnih očiju nisam uspeo da pročitam njegovu dušu. Ali rakao sam mu.Pa makar bih pukao da mu nisam rekao. 

 

Da sam mu rekao nekim drugim jezikom , kao što Đole u pesmi kaže : 

Ne lomite mi bagrenje , pod njima sam je ljubio ,

O, zar moram da vam ponovim
Okanite se njih, jer sve ću da vas POLOMIM

 

Mislim da me ne bi razumeo , jer mnogi ljudi ne žele da razumeju mnoge stvari , i vole da se petljaju tuđim mislima , jer ne može samo da se udje, da se ruši tudje.....

 

Prijatan dan vam želim, gde god da ste ! 

.... a njemu 

 

 

Hajde da me noćas posetiš u snu!
Hoćeš li, želiš li?
Ja ću te čekati na pragu svojih snova.
I radovaću se kad te ugledam.

I samo ću te pribiti uz sebe i neću te puštati.
Trebaš mi baš mi trebaš .
Dođi mi u snove.
Da te prošetam svojim snenim ulicama.
Da ti pokažem vrtove koje sanjam.
I ono jezero, mirno i tiho.
Jezero što nikad talase nema.

Moji su snovi mirni.
Ako mi u snove dođeš, ja ću te i snovima voleti.
Ali tamo ću te voleti drugačije.
Tamo zvezde nisu na nebu.
Nego tu pored nas  ja sam ih već odavno skinuo samo za tebe.
I sada te čekaju.
Dođi mi, dođi mi bar u snove.
Bar mi tamo možeš doći zar ne?

Tako si lepa!

I imaš lep osmeh. Zavodnički!

Gledam te kako se spuštaš na krevet.

Kako kliziš rukama po njemu.

Zanosno me posmtraš i smešiš se.

Pozivaš me očima.

Pružaš mi ruke.

I samo ćutiš.

A ja, ja ti se približavam.

Dolazim do oboda tvog kreveta.

Spuštam se na kolena

I pružam ruke prema tvom telu.

Tako si lepa!

Dodirujem tvoju kožu.

Tvoju meku kožu.

Prstima prelazim svaki santimetar tebe.

Dolazim do tvoje kose.

Uplićem prste u nju.

Prilazim i ljubim te.

Strasno te ljubim.

I tvoje ruke i telo i tople usne.

Dajem ti svaki sekund svoje nežnosti.

Urezujem se u tvoje oči.

Gledaš me i smešiš se.

Tako si lepa!

Znaš li to?

 

 

 

 

 

 

 

Negde na planeti zemlji, rodi se neko ljudsko stvorenje. Na istoj planeti nekoliko godina kasnije u nekom drugom kraju rodi se još jedno ljudsko stvorenje.
Oni rastu , raduju se životu , igraju u svojim dvorištima , dečak kao stariji počinje da ima neka nova interesovanja i po prvi put počinje da vuče devojčice za kike.
U drugom gradu , na drugom mestu , devojčica , oblači svojim lutkicama haljine.
I kako vreme prolazi oni izrastaju u momka i devojku . On se zaljubljuje u neke devojke u svom gradu , a ona voli momka iz svog mesta.

U svakom trenutku njihovog izrastanja , pogledi na svet su im slični , ona voli što i on , a on bi uradio ono što bi ona želela. Ali oni ne znaju da postoji onaj drugi , ona i on.
Jednom se čak i desi da budu u istom gradu i da možda i prođu jedno pored drugog. Možda se i ne primete ili jednostavno se njihovi pogledi ukste na tren i zaborave.

On se ženi sa ženom koju voli i koja mu rađa decu. Ona se udaje za momka svojih snova i rađa mu prekrasnu decu. Godine prolaze , a oni i dalje ne znaju jedno za drugo i nisu ni svesni koliko su bliski , a koliko su daleko.

I onda jednog dana , na peronu slučajnih susreta on sreće nju. Kao da je poznaje od detinjstva , a prvi put se vide. Ona , prosto ne veruje da je susrela nekoga za koga je mislila da ne postoji. Da.... to je bio ipak susret srodnih duša. Mnoge od njih se i ne susretnu u životu.
Neću vam pisati moguće nastavke susreta srodnih duša. Ostavljam vam da ih vi sami po vašem nahođenju završite.
Ali želim vam reći svako ima svoju srodnu dušu , samo je pitanje dana i vremena da li će se sa njom pronaći.
Ljudi žive svoje živote , i prožive , a i ne znaju da u nekom gradu , zemlji na ovom svetu živi njihova srodna duša.
Sav ljudski život je Božjim rukama . Neki dožive da im Bog pomogne da pronađu srodnu dušu. Većini ne !