Znaš ti

 

Znaš, ja te nikada neću napustiti.
nikada, 
ma i ti to znaš, dobro znaš
Iako ponekad pomisliš, on će otići, neće reći ni zbogom.

 

 

Ne zaista rekoh ti u jednom zagrljaju van vremena
Ja ne mogu bez tebe,ali stvarno.

 

I to ne krijem. 
Jednog dana pašće neke crvene kiše nad našim gradom.
Drveće će svoje lišće ofarbati u plavo.

 

 

Naš grad promeniće boju, čak i asfalt u njemu biće šaren.
Parkovi će biti prepuni dece, koja će se spuštati niz tobogan.

 

Jedno dete će skakati u pesku i radovaće se.

 

Sećaš li se kada sam ti pričao o dečaku koji nikada nije odrastao,

 

Taj dečak će skakutati, a ti ćeš se tajno smešiti.

 

U noći kad će se mesec ogledati u tvojim očima.
Kad će se zvezde od stida sakrivati iza oblaka.

 

Vidiš, stvarno postojim iako ponekad pomisliš da sam nestvaran,

 

A kada zov dobijem sa nebesa i kad odem.

Ma samo podigni glavu i ugledaćeš novi dan

Blistavo sunce će ti obraze zarumeniti

Ti ćeš biti ponosna što će ti se dan radovati

Radovaće ti se ptice na nebu,

laste dolazeće crvkutaće samo tebi znane poruke

Poruke koje ti ja šaljem, tajno

 

Znaš ti, dobro znaš

  

Začaran

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Te večeri mramorne, kad su oblaci išarali nebo

I kada ih je mesec osvetlio

Svetlost se spustila na moje oči.

Mekanim korakom došla si pred mene

U haljini, sva blistava, od noći si mi načinila dan.

U rukama imala si čarobni štapić.

Bio sam začaran tvojim izgledom.

Stala si pred mene kao pobednik.

A ja kao poraženi vojnik ljubavi

I smešila si se, onako zagonetno.

A ja sam ti tada rekao, sećaš li se?

Da izgledaš kao devojka koja je došla da me raspameti.

Upela si to.

Onako sasvim obično i tiho, laganim korakom.

Pomutila mi razum, nasmešila i otišla.

Te si večeri namerno bila najlepša

Kao da si želela da ostanem u čežnji za tobom

I da danima snivam te onako zanosnu.

Zgodnu, u haljini, sa dugom kosom i čarobnim osmehom.

Sa tepihom od cveća po kojem gaziš.

I iščekivanjem da ćeš mi opet doći

Da mi noć u dan pretvoriš.

 

 

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4 Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 

Izveden sam!

I tako to biva. Od čega bežiš ono te stigne. A stiglo me baš na 8-mi Mart. Dan žena!

Ja sam već godinama unazad protivnik ovog praznika. E sad nemojte žene da me gađate tanjirima, objasniću! Ja smatram da je svaki dan ženski dan i zato izlivanje u većini slučaja ,,lažne pažnje,, ženama na taj dan je za mene vrsta genocida!!!

No da ne fantaziram, da se vratim na temu. Danas, tj večeras na dan žena, JA SAM IZVEDEN. Da, mene je večeras pokupila jedna zanosna devojka i izvela me u jedan kafe na kolače, na osmi Mart.

Eto, godinama sam prespavao ovaj praznik, a večeras me ova lepotica uhvati za ruku i izvede u kafić. Ne mogu da kažem da sam se osećao kao žena jer sam sedeo sa jako zgodnom devojkom u društvu, ali kada je došla po mene, rekla mi je kratko:  ajde spremaj se, izvodim te večeras!

Naravno, kada sam jeo ukusni kolač nisam ni gledao u kolač, ni šta zahvatam kašikom već u nju. Priznajem ispadoše mi oči. Umalo nisam umesto kolača pojeo pikavac. Verujte ne znam čak ni šta sam pio, samo znam da umalo nisam progutao onu slamčicu.

A priznajem i da nisam skidao pogled sa ove lepe žene i naprosto svaka reč koju mi je izgovarala milovala mi je ovaj već malo više ludi mozak. Uz to pesme sa CD-a su se nizale kao đerdani i ja sam se u svakoj pronalazio. Kao da je bila neka nameštaljka.

O Bože, zaljubiću se!!!

More zna Bog šta radi i zašto radi. Eh pa nije on slučajno izmislio 8 Mart . Već namerno!  Da budem izveden, i to od kakve žene. Šta smo sve pričali zadržaću za sebe. Nekome u životu padne kruška na glavu, meni pade u naručje, nemam pojma odakle ova devojka.

Čudim se!

 

 

Nismo nikada

Ne, mi se nikada nismo poljubili strasno,

Ali smo tu strast skrivali jedno od drugog

Negirajući da nam je u skrivenim mislima jedna tajna misao.

Mi se nikada iskreno nismo ni zagrlili.

Jesmo samo u danima tvoje, naše tuge i to je sve

Mi nikada nismo poželeli jedno drugog, možda u snovima

I taj san sanjali smo u isto vreme, iste noći i kada smo se probudili taj san smo zaboravili.

Takvi snovi se ne pamte.

Čak ni naši pogledi nisu smeli da se ukrste i zaustave.

Od straha, da nam se bar pogledi ne zagrle.

Možda su nam se misli na tren ukrstile, pa nam neke druge misli odvojiše te naše, tvoje i moje.

Pokradeni od samih sebe, mi smo ostali sami na pučini čežnje.

Gledajući ka nebu, gledali smo istu zvezdu u isto vreme, a da to nismo ni znali.

A ta zvezda svetlucala je našim očima i ispisivala poruke koje nismo razumeli.

Znaš, najzvezdanije nebo je tamo u našoj blizini.

Znaš ti gde je.

I kad jednom budeš otišla tamo, seti se i pogledaj u nebo.

U mnoštvu zvezda ugledaćeš onu našu.

To je ona zvezda koja gubi sjaj i gasi se, lagano se gasi.

Tada zatvori oči i zaboravi, sve zaboravi.

 

Pismo

Voleo bih da ti napišem pismo.

Ono pravo, na papiru, upakovano u koverti.

To pismo ne bi bilo ono mirišljavo, niti šareno.

Bilo bi na običnom belom papiru, ispisano običnom olovkom

Možda bi rukopis moj pomalo zadrhtao, kada bih napisao neku reč.

Možda u strahu da je napišem, pa bih tada i suzu jednu pustio i njome stavio tačku na rečenicu.

Voleo bih da ti to moje pismo izazove osmeh, da kada ga pročitaš osetiš se vrednijom.

A poneka moja nesmotrena reč bi ti pustila suzu.

Baš na onom mestu gde je i moja suza kanula.

Pa bi te dve naše suze obrisale tačku napisane rečenice i ostavile prostor da se misao nastavi.

U tom pismu napisao bih ti priču o dečaku koji nije nikada odrastao.

Taj dečak bio bih ja. I ti, ti bi se slako smejala.

A onda bih ti napisao da ću jednom pešice u noći pet sata hodati do jednog mesta i vratiti se kada bih znao da će ti to pomoći. I to ću stvarno uraditi, ti to nećeš ni znati.

Ti bi tada rekla da sam lud, stvarno lud.

Napisao bih ti o svojim strahovima za tebe, o nekom čudnom životnom šarenilu.

Tada bi zaplakala i okupala pismo suzama straha.

A te suze bi bile suze spasa za tebe, za tvoj budući  život, i ti to ne bi tada znala.

Voleo bih da ti napišem pismo u kome bi projurila sva četiri godišnja doba.

Pismo puno uzdaha, puno nade i obećanja.

Pismo u kome bi stao ceo moj i tvoj život.

Sve strepnje,tuga, sva nada, uteha i radost.

Za neka znam bolja vremena koja dolaze u pismu nade.

 

 

Nestvarno

Te večeri izašao sam iz kandži sopstvenog života. Kao da me je opaučio neko vlažnom krpom po licu. Takav udarac boli i osvešćuje.

Kao i većina muškaraca, na brzinu sam se namontirao, obukao novu košulju, stao pred ogledalo i počeo da piljim u njega, kao da sam ugledao nekog stranca. Da, ja sam stranac sam sebi. Već sam zaboravio kako izgledam. Moj lik ostao je u nekom prošlom vremenu, moj tada vedri lik. A sada ispred ogledala ugledao sam svoju nemoć, svoj poraz samoga sebe.

Lagano sam se spustio niz stepenište i krenuo ka autu. Muzika sa radija je obećavala neizvesno veče . Prisetio sam se mojih beskrajnih putovanja, kada bih seo u auto I gazio na stotine kilometara, čak i neznajući kuda će me auto odvesti.

Ipak te večeri sam znao svoj cilj. Prvo sam otišao u severni deo grada gde me je čekala jedna visočija plavuša. Poljubila me je i čestitala rođendan.  Bio sam zbunjen, odakle ona zna? Ja sam svoj datum rođenja skrivao i od samoga sebe.  Ušla je u auto.  Nedaleko odatle čekala me je jedna brineta, koju sam takođe spakovao u auto. Ispred jednog kafića čekala je otmeno obučena u crnom jedna plavuša. I ona je ušla u moj auto. Skupa otišli smo ispred jednog restorana u kojem nikada nisam bio.

Sve tri su izašle iz auta, a ja sam otišao da se parkiram. Ušao sam u restoran, pa do rezervisanog stola. Za stolom je sedelo pet žena, još dve doterane i napakovane kako to samo žene koje znaju šta žele mogu da učine od svojeg izgleda.

Ustale su i čestitale mi rođendan. Priznajem drhtao sam, jer ne volim da budem u bilo kakvom centru pažnje. Dobio sam poklone, divne. Gledajući poklone uspeo sam da od ovih devojaka sakrijem kap svoje suze. Vešto. Nisam planirao da to veče budem slavljenik. Želeo sam da to bude spontani izlazak.

Seo sam u čelo stola. Nazdravili smo međusobno, bezbroj puta. Alkohol je počeo da odganja tugu iz mojeg mozga. Tu tugu koja se je uselila u moje biće i tu joj je sigurno. Valjda zna tuga da ja volim da se družim sa njom i da smo mi večni prijatelji.

Kako je vreme odmicalo, devojke oko mene su pevale i igrale, a ja kao neki Sultan iz harema uživao u njihovoj radosti. Da uživao sam u njihovoj radosti.  Ponoć je prošla, jedna po jedna su odlazile. Ja sam želeo da ostanem sam sa vinom, ali jedna od devojaka je želela da ostane samnom. Imao sam utisak da bi ostala do jutra. Otišli smo svako svojim putem.

U jednom trenutku uhvatio sam se rukama za oči. Odmakao ruke, otvorio oči.

Pa ja sam sve ovo sanjao. Znao sam da je sve bilo nestvarno.  Vratio sam se svojoj ljubavi, svojoj tuzi.

 

 

Posle 300 godina

Ostarelo se je! Baš tako. Mnogo godina je prošlo od kada sam napisao nešto na netu.

Skoro pregledah ovaj moj blog, kojeg je uhvatila paučina. Uzeh krpu pa prebrisah po postovima. I moram priznati da mi je bilo lepo čitati ih i prisećati se moje budalaste naravi, koju i pored toliko godina nisam uspeo da izlečim.

I eto projuri maltene decenija i mnogo toga se promenilo, mnogo toga, i ja ne bih da pišem o prošlosti.

Prošlost je nešto što je ostalo u nekom sanduku zaključano i pripada samo meni. Za svo ovo vreme shvatio sam da je glupo pisati i o budućnosti. Budućnost ne postoji. Ne postoji sutra, postoji samo danas.

O, da pišem pesme i dan danas i objaviću ih ovde. Objaviću ih bez neke namere da ih neko pročita, već sa namerom da kad odem na ovaj moj ostareli blog uvuk mogu da mi budu pred očima. Da mi pomalo prkose. A pesnicima nemojte puno da verujujete. Oni napišu pesmu, u njoj ispletu najlepše misli. A u stvarnosti te misli nisu istinite. Pesnicu su to.

No dosta za ovaj prvi post posle 300 godina!

Jednom

Jednom će se desiti, da ti i ja zaćutimo. Osećam da će tako biti. I onda će sve što smo imali ti i ja otići u ,,materinu,,! Pa ćemo oboje jedno vreme jačati svoj ego na taj način što ćemo biti preponosni na svoje ćutanje. Povremeno ćemo biti besni jedno na drugo, pa onda tražiti jedno drugome najgore u sebi, kako bi opravdali svoje postupke.

Glumićemo tada kako smo srećni i zadovoljni, skrivajući bol i patnju jedno za drugim. 

Nećemo u tim trentcima ni biti svesni da će nas sujeta pobediti i da će biti kasno da shvatimo da u stvari gubimo oboje. Ja tebe, a ti mene. Zauvek!

Možeš li zamisliti da će umreti sve priče, sva pitanja, sva iščekivanja, svi susreti. Da ćemo jedno drugo kako vreme bude odmicalo svakim danom sve više zaboravljati, a kao neki izgovor govoriti kako smo svako za sebe u pravu. 

Ostaće nam prijatelji koje ćemo viđati svaki dan, poneki novi prijatelj, prijatelji sa interneta sa kojima ćemo ostati u kontaktu, a ti i ja više se nikada nećemo ni čuti ni videti do kraja života. 

I niko od nas dvoje neće znati da li je ono drugo živo i zdravo i ništa više o nama nećemo znati, nećemo ni saznati. A vreme će sve izbledeti i jednog dana ma koliko to ne želeli da priznamo jedno drugom ćemo nedostajati. 

A toliko toga imam da ti kažem, ali se sve nekako neda, ne znam zašto se tako montira, ali znam da puno neizrečenih reči i nezavršenih razgovora ostaće u nekoj sehari, jer svaka reč koja nije izgovorena je zlata vredna, a toliko bezvredna. 

Znam da ne pratiš moj blog.Ali, samo Boga molim da naletiš na ovaj post namenjen tebi, da ga pročitaš pre nego što bude kasno za nas dvoje. 

Biće mi žao, biće ti žao. A ne bih želeo da bude tako.

 

343

Dragi čitaoče!

Možda ćeš se pitati šta znači onaj broj u naslovu. Ti koji me pratiš, .....pratio si moj blog ovih par godina, čekaćeš da ti odgovorim. 

Odgovor čak i nemam,  odgovor je da je ovo ukupan broj postova koje sam objavio.

Ali od danas njih više neće biti. Sve tekstove sam obrisao, jer ovaj blog je za mene izgubio smisao postojanja. Od narednh dana kreće novo razdoblje u mom životu, tako da sve ovo što sam do sada pisao odlazi u zaborav i postaje besmisleno. 

Život je kratak i treba ga pametno živeti. Sav balast koji vam savija kičmu treba odbaciti, a ovaj blog je za mene taj balast. Ne uskraćujem ja samo mojim vernim čitaocima svoje tekstove, već i sebi, jer jednostavno želim da zaboravim sve što sam pisao i razmišljao. Ja to mogu. Niko ne ide za kamenom koji baci u vodu. On potone i nikada ga više ne vidiš.

Ja ću krenuti negde sa pisanjem nekog svog novog bloga, na nekom mestu i neću vam ovde ostavljati tragove. Zaboravite me, to je najpametnije, verujte mi. 

Svo ovo vreme bio sam jako iskren prema vama,  došlo je vreme da se oprostimo, da se pozdravimo i poželim vam sve najlepše u životu.

Bog vas čuvao!

Kad zapitaš se

 
Kad nekad u osami svojoj, zapitaš se,
Gde sam i šta radim sada 
Znaj da nikad nećeš saznati
Jer ja sam kao vazduh koji miruje u svom svetu.
I moći ćeš da kažeš, ma baš me briga 
I šta radi i gde se nalazi, ma baš me briga. 
Pokušaj tada da ostaviš misli svoje,
Da ih zakopaš u kovčeg zaborava
Negde na dnu kovčega, zatrpaj ih danima života
Osmesima i novim ljubavima
Novim poljupcima i užarenim očima.
Nekim novim pejzažima, putevima, gradovima.
A one stare puteve kojima si prolazila
pospi nekim novim čežnjama i stihovima.
I nastavi svoj hod uspravan i ponosan
Onakav kakav si uvek imala u susretima van vremena
Nasmeši se nekom novom koraku, onom sigurnom,
I neka magla prekrije ona polja sreće 
Neka tu ostane za uvek, da se ne vidi, da se zaboravi.
 
 
 
 

1 2 3 ... 34 35 36  Sledeći»