Novi početak


Tog letnjeg dana, sletela je na moj prag jedna prelepa ptica.

Bilo mi je čudno što kada sam joj prišao nije odletela. Shvatio sam da povređena i da joj je potrebna moja pomoć.

Ptica slomljenih krila. Samo je trebalo brinuti se o njoj i vratiti joj slobodu.

Prihvatila je moju pomoć i predala se mojoj brizi. Kako su prolazili dani tako sam sam sve više bio posvećen njoj. Znao sam da sam neko izabran od gore da ja baš budem taj kod koga će sleteti i da joj baš ja moram pomoći.

I nije bilo lako. Bolovi su pritiskali pticu, a ja koliko sam mogao, pokušavao sam da njen bol umanjim. Nekada sam uspevao u tome, nekada sam i ja zbog njene patnje bio utučen.

Toliko sam pažnje uložio u njeno spašavanje, da sam čak i prolivenim suzama pokušavao da sebe predam tom divnom stvorenju. 

Dani, nedelje, meseci su prolazili, ja sam srastao sa nevoljom jedne meni podarene ptice.

Granulo je proleće, stidljivo, da skoro nisam ni primetio. Ptica prekrasnih boja je dobila svoja nova krila.

Jednog dana, stala je predamnom sva se tresući, kao da želi da mi pokaže da je njena sloboda došla i da nam se rastanak približio.

Okrenula se je i poletela. Poletela u svoju slobodu.

Bio sam srećan zbog njene sreće.

I sada kada je odletela, ja povremeno pogledam u nebo, da je možda ne ugledam. Znam da se ptice koje polete više ne vraćaju. Pamtiću je zauvek i nadam se da će i ona mene upamtiti. 

Srećan ti novi početak ptico predivna!

 

Dodir

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Te smo se svete noći u tami, a da nas niko ne vidi za ruke držali

I nisam te ispuštao

Želeo sam da kroz dodir naših ruku osetiš srce moje

Moje srce koje tebi pripada

Koje možeš odgurnuti, u provaliju baciti

Zadržati za sebe da te greje, sve dok kuca

 

Znaš, nemoj mi zameriti što želim da budem nežan,

To sam ja onaj koji hodi po stopama tvojim

Onaj koji te tajno miluje u snovima

 

Te iskrene noći, želeo sam da svet stane

Da ostanemo tako dodirnuti večno

Da te stisnem dlanom svojim i ne puštam

Da osetim tvoje telo,

Da ne spuštam pogled sa lica tvoga

 

A znaj izgubio sam nadu da postojim

Mislio sam da se pretvaram u biljku

Koju će vetar jednom poviti i prelomiti

A ti si me čarobnim štapićem podigla

I držala za ruku, da mi vratiš snove.

 

Nisam mogao spavati,

Želeo sam da samo mislim o dodiru našem

Da snom ne prekinem te divne misli

Misli o tebi, tebi koju sam dugo čekao

I znam, reći ću ti ono što ti nakada nisam rekao

Samo tebi namenjene  neiskazane reči

Sami


Sami, ti i ja, negde daleko od sveta

Daleko od tuge, samo nam se radost ukrštava

Ti nasmejana, onakva kakvu te poznavao nisam

Ja srećan što sam sa tobom, pored tebe

 

Putem nekim prelazimo kilometre nade

Tvoje nade, moje neizvesnosti

Pogledam te u oči i vidim kako iskraju

Dan za sreću stvoren

Suviše dugo očekivan

 

Rekoh ti da volim te, nisi me čula

Bila si opijena srećom, nekim novim likom za mene

Mogao bih biti onaj, koji će te uvek voleti

Prošetala si mojim mislima i očistila moju zabrinutost

I kao da sam zakrpio delove svoga života

Tog dana koji je samo za tebe i mene svanuo.

 

Dotakao sam ti ruku, bila je topla

Sva si bila topla, vratila se tvoja svežina

I onaj osmeh koji me je srećnim činio

Makar sreća moja potrajala tren

Vredelo je dočekati ovaj ljubičasti dan

Čekao sam ga satima, danima, mesecima

Neka traje kolko traje.

 

Kad autobus zakasni

1024x768

Te sam večeri čekao na poslu jedan paket. Trebao je da mi ga doveze jedan drug koji se bavio prevozom. Čekao je autobus umesto mene i ja sam samo trebao da preuzmem paket, ostavim ga na poslu i odem kući.

Autobus je već trebao da pristigne i ja sam cupkao u iščekivanju. I tako minuti su prolazili, ali paketa nije bilo. Par puta sam pozvao tog mog druga, koji bi mi samo rekao, bus kasni, čekam.

Izašao sam na trem ispred zgrade u kojoj radim. Podglavio sam se na jedan stepenik i zamislio se. Iz polumraka začuo sam korake. Nisam se okrenuo. Stala je ispred mene. Devojka koja me je izvela na 8 Mart.  Prelepa, zavodljiva. Srce mi uzigralo. Nasmešila se i začuđeno me upitala šta radim tako kasno?

Počeh da objašnjavam, ali u trenu moje objašnjenje je izgubilo smisao. Ponudila je da mi pravi društvo dok čekam paket. Tada mi nije bilo važno što taj bus kasni, I neka kasni, samo da budem što duže sa njom.Ušli smo tamo gde radim. Seli smo, jedno preko puta drugo. Nisam skidao pogled sa nje dok mi je pričala neke svoje priče. Par puta me je pitala što je tako gledam?

Pa kako da je ne gledam, kad je sanjam, a ona eto je tu predamnom. Naručili smo pizzu i smejali se. Ne sećam se zbog čega, verovatno zbog mojeg lupetanja. Meni je bilo bitno da je ona tu i da bih ovako mogao da je večno gledam.

I onda posle nekog vremena, stigao je paket. Baš mi je bilo krivo, što bus nije kasnio duže, još duže. Ustala je i krenula svojim putem. A ja sav konfuzan nisam znao ni gde sam pošao ni da li ću pronaći svoju kuću. Kao neki pijanac.

I sada želim da se zahvalim autobusu što se pokvario, što su ga dva sata popravljali. I njoj što je naišla baš kad treba, I da joj poručim, ,,dođi mi opet, ja te željno očekujem. Izađi iz mojih snova u javu.Ti znaš zašto,,

 

Normal 0 false false false

Mašta

Gledam te, dok stojiš u uglu sakrivenih tajni

Gledam te, tajno te gledam, da niko ne primeti.

Samo On, onaj gore zna za moje poglede

Samo on zna svu moju čežnju, svu moju slabost.

Da, baš tako, slabost prema tebi.

U svakom mom pogledu ka tebi

Osetim onu nedosanjanu reč, onu neizrečenu misao.

I kao da se tada sve zvezde na nebu sakupe u jednu loptu

Zvezadanu loptu moga života.

Gledam te sa nekom dozom straha, hoćeš li me pomilovati pogledom

Hoćeš li mi pružiti bar jedan tren nadanja

Pa makar bila i lažna nadanja moja

Da osetim da postojim, da se sakupim,

Da postanem mali kamičak

Eto toliko mi treba, makar sve bilo lažno.

U lažnoj zemlji o kojoj mašta mi kao ptica leti.

 

Umem ja ovako

Putem tesnim, vijagavim, polako sam se autom približavao manastiru, o kome sam davno pisao na ovom blogu.  Nakon velikog uspona i more krivina isprsio se maleni predivni manastir, Sveti Pantelejmon.

Iako je ovaj manastir iz 14 veka, nekako mi se izgledom podmladio, ili sam ja ostareo. Sa godinama ponesenih sa sobom uvek sam imao želju da kad odem u crkvu ili manastir budem okružen samo anđelima, nekako voleo sam da budem sam, sa onim učmalim, svetim vazduhom.

Kada sam ušao u malenu crkvu manastira liturgija je več počinjala. Iako mala, crkva je bila ispunjena ljudima. I dok su sestre pevale, ja sam u sebi imao pomešana osećanja. Od radosti što sam tu i od žalosti što sam beskoristan na ovom svetu. Da, baš tako beskoristan.

Kada se završila liturgija otišao sam u gostoprimnicu, gde su i drugi ljudi došli da se posluže spremnjenom hranom. Ja sam se poslužio slavskim kolačem i izašao napolju. Naime razgovor koji su vodili ljudi oko mene bio mi je stran. Da, ja zaista umem da budem pažljiv slušalac, možda retko pažljiv, ali ovo nisam mogao da slušam, jer je taj razgovor za mene bio jedno mentalno maltretiranje.

Popeo sam se na jedan proplanak iznad crkve i ceo kompleks manastira bio mi je na dlanu. Tu pored jednog groba seo sam na jednu klupu i prepustio se potocima mojih misli.

A moje misli su zaista jedan veliki jeseni pejzaž, pun kolorita.

Gledao sam mrave kako neumorno prenose hranu u svoja gnezda, mrave koje baš niko ovde ne primećuje. Mislio sam tada kako im pomalo zavidim, jer je po meni njihov život ispunjen, a moj ispražnjen. Gledao sam i pčele kako sleću na jedan žbun sa žutim cvećem. Cvećem koje je zaista opojno mirisalo i počeo sam da i pčelama zavidim.  Gledao sam i ptice kako šetaju sakrivene u travi i hrane se. I onda polete. Zavideo sam i pticama, na njihovoj nebeskoj slobodi.

I onda sam se trgnuo, došlo je vreme polaska, povratka. I sada kada se prisetim ovog odlaska, naprosto poželim da nestanem sa ovog sveta, da se preselim na onaj drugi svet.

Ma pustite, umem ja ovako....

80 dana

Osamdeset dana, tako nekako

Pa to je samo par meseci zar ne.

U tih osamdeset dana, utopila se cela planeta.

Oblaci na nebu svaki dan su tražili svoju dugu

Zvezde na nebu su se množile, svaki dan na hiljade novih

A ribe u morima, iskakale su do oblaka

Da dotaknu oblak i ponovo zarone u dubine

Ma svet se promenio za osamdeset dana.

Ja sam se promenio.

Nisam više onaj od pre.

Postao sam nezreo, kao neki dečak od trinaest.

Počeo sam da jurim leptire po baštama,

Da hranim mrave mrvama od hleba.

I pevao sam, pevao, po ceo dan

A ti, i ti si se promenila.

Postala si pametnija, lepša, postala si posebna.

O da, postala si posebna.

Danas kad se leto strastnim poljupcem oprašta od nas

I prepušta naše živote jesenjoj nadi.

Ja ti želim srećnu jesen, gde god da si draga moja.

Ma pusti, proći će sve, jesen će okrenuti svet naglavačke.

Zabaci pogled i u šumu se zagledaj.

Onih million listova nešto ti kazuju.

Moraš ih razumeti, moraš pre nego što otpadnu.

Nauči da kroz šuštanje lišća naučiš njihov jezik.

Ja sam naučio, davno.

 

Sanjao sam te

Sanjao sam te noćas kako snivaš u postelji mekoj

Onako usnulu i rasutu po krevetu

Noga preko noge, sa rukama iznad glave.

U tirkiznoj spavaćici

Usnulu, rumenog lica i smešiš se u snu.

I sanjaš neke snove šarene, kao neki kaleidoskop

A ja te posmatram i znam ne smem te dotaknuti.

Ne smem, jer znam ako te dotaknem tvoji snovi će nestati.

Nestaće kao balon od sapunice i ti ćeš biti tada nesretna.

Zato te samo posmatram, čežnjivo u nekoj svojoj nadi.

Moji prsti me prevare, krenu da te dotaknu.

Prstima prelazim iznad tvoje kože, ne smem te dotaknuti.

Osećam samo toplotu tvoga tela.

I to mi je dovoljno.

Nesmem, probudiću ti san.

Odlazim, na prste, ne ostavljam ni tragove.

Okrećem se,  još jednom te pogledam,

onako zanosu i Usnulu

do nekog novog čežnjivog sna.

 

 

Manastir

Put snegom posipan, krivudav

U autu tiha muzika podgreva tišinu

Ti samnom, tu pored mene, scrce moje puno.

Snegom zavejana šuma, sakrila je gole grane

Da ti lepša bude, da odmaraš oči na njoj.

Ti pored mene moje misli uzburkala si

Ne, nemam ništa na pameti.

Hoću samo da te imam tu, taj tren

Da slušam tvoj glas radostan

Kad ugledala si u daljini manastir.

Tvoju radost nesakrivenu

Korakom jedne devojčice

Odskakutala si u crkvu svetu

Dok gledam te, kako se raduješ, srce moje puno

Ko snežna kraljica, za moj san na javi

Sav ozaren srećom tvojom

Počeh da sumnjam da sve ovo moj san je

Da sa tobom u manastir dođoh

O ne ljuti se na mene oko moje milo

Što ti tog jutra nisam osvetlio puteve

Možda da bih sa tobom toga dana bio

U manastiru snegom prekrivenom

 

Dva puta

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Znaš li koliko je teško provesti dan u samoći, a ne misliti na tebe.

Dok se sunce i oblaci sivi takmiče na nebu

I dok zvezde i mesec ispisuju reči samo tebi znane

A znaš li da ja mogu i reku zaustaviti da teče

Mogu zamrznuti sunce na nebu

I planinu pomeriti mogu

More preneti mogu gde god poželim.

Samo ne mogu prestati da ne mislim na tebe.

 

One večeri kada si sakrila zvezde

Dva puta si me ubila

Dva puta, dok si rečima svojim okrenula planetu oko sebe

 

Bio sam tada poražen, pogažen, a da nisam mogao da reč izustim

A, ti, ti si stajala predamnom sa mačem ljubavnim

I dva puta me posekla njime

 

Rečima svojim, načinila si oluju u mislima mojim

I svaka tvoja reč, dobovala je mojim srcem

Pobednički, nasmejana, uživala si u mom porazu

U tvojoj još jednoj pobedi

Dok ležim, dva puta ubijen

Okrenula se i zadovoljna otišla u svom ispletenom svetu

A da nisi htela ni da se okreneš

Da pogledaš moju ispruženu ruku ka tebi

 

1 2 3 ... 35 36 37  Sledeći»