There was a blog

343

* — Autor vladica @ 20:50

Dragi čitaoče!

Možda ćeš se pitati šta znači onaj broj u naslovu. Ti koji me pratiš, .....pratio si moj blog ovih par godina, čekaćeš da ti odgovorim. 

Odgovor čak i nemam,  odgovor je da je ovo ukupan broj postova koje sam objavio.

Ali od danas njih više neće biti. Sve tekstove sam obrisao, jer ovaj blog je za mene izgubio smisao postojanja. Od narednh dana kreće novo razdoblje u mom životu, tako da sve ovo što sam do sada pisao odlazi u zaborav i postaje besmisleno. 

Život je kratak i treba ga pametno živeti. Sav balast koji vam savija kičmu treba odbaciti, a ovaj blog je za mene taj balast. Ne uskraćujem ja samo mojim vernim čitaocima svoje tekstove, već i sebi, jer jednostavno želim da zaboravim sve što sam pisao i razmišljao. Ja to mogu. Niko ne ide za kamenom koji baci u vodu. On potone i nikada ga više ne vidiš.

Ja ću krenuti negde sa pisanjem nekog svog novog bloga, na nekom mestu i neću vam ovde ostavljati tragove. Zaboravite me, to je najpametnije, verujte mi. 

Svo ovo vreme bio sam jako iskren prema vama,  došlo je vreme da se oprostimo, da se pozdravimo i poželim vam sve najlepše u životu.

Bog vas čuvao!


Kad zapitaš se

** — Autor vladica @ 02:15
 
Kad nekad u osami svojoj, zapitaš se,
Gde sam i šta radim sada 
Znaj da nikad nećeš saznati
Jer ja sam kao vazduh koji miruje u svom svetu.
I moći ćeš da kažeš, ma baš me briga 
I šta radi i gde se nalazi, ma baš me briga. 
Pokušaj tada da ostaviš misli svoje,
Da ih zakopaš u kovčeg zaborava
Negde na dnu kovčega, zatrpaj ih danima života
Osmesima i novim ljubavima
Novim poljupcima i užarenim očima.
Nekim novim pejzažima, putevima, gradovima.
A one stare puteve kojima si prolazila
pospi nekim novim čežnjama i stihovima.
I nastavi svoj hod uspravan i ponosan
Onakav kakav si uvek imala u susretima van vremena
Nasmeši se nekom novom koraku, onom sigurnom,
I neka magla prekrije ona polja sreće 
Neka tu ostane za uvek, da se ne vidi, da se zaboravi.
 
 
 
 

Kosač

***** — Autor vladica @ 19:08

Laganim pokretima, kosač nemira čini svoj poslednji otkos čežnje.
Odlaže snop uredno u plast čežnje, čiji vrh dopire do oblaka
Skida sa glave šešir od slame i rukavom briše znoj sa čela
Belo, sve je belo na njemu.
I košulja od pamuka podvrnutih rukava i pantalone od grubog lana i lagane platnene cipele
Sa šeširom u levoj ruci i pogledom uprtim u nebo on kazuje:

- Moj život je san, a on je tamo gde tone sva moja čežnja, čuješ li me?!

Oblaci na nebu se sakupiše da većaju o rečima koje su do njih doprele.
Oni crni oblaci počeše da svojim munjama izražavaju svoje nezadovoljstvo.
Drugi pak, oni beli stadoše da hvataju gromove crnih oblaka i da ih kao prutove lome tražeći od njih da dobro shvate reči kosača.

U tom metežu na nebu, stvori se uragan nerazumevanja koji se spusti na zemlju i sav plast čežnje i kosača odnese u bezdan.
Nestalo je sve, nestao je kosač, njegova čežnja, njegovi nemiri, sve se umirilo, samo je lagani povetarac izmamio leptire koji su se igrali skakutajući po poljskom cveću.

 t


Ako odeš

** — Autor vladica @ 13:59
 
Ako odeš.
Ponesi sa sobom sve čežnje naše.
Upakuj ih lepo u neki svitak.
I kad prelaziš preko velike reke, baci uspomene u reku.
Neka propadnu na dno i neka tamo ostanu.

Ako odeš, a morala si otići.
Reci mi, hej ja idem, odlazim.
Nemoj me više tražiti, nemoj me ni zvati.
Zaboravi me, molim te pokušaj.
Možeš ti to.
Sve ti možeš dragi moj!

Jer ako odeš, 
ponesi sa sobom onaj herbarijum naše ljubavi.
I pokloni ono cveće nekom zaljubljenom paru.
Neka im služi za sreću,
onu koju smo mi izgubili.

Ako moraš otići,
onda prelij mastilo po karti
I obriši sva mesta, sve gradove i puteve.
Sve staze kojima smo lutali.
I tražili mesto pod suncem za nas dvoje.

Ako budeš otišla,
Molim te zaboravi da sam ikada postojao.
Okreni stranicu na kojoj sam bio,
Pocepaj je i u vatru baci.
Nek gore uspomene, nek izgori naša nada.
 
 

Goodbye My Friend

* — Autor vladica @ 16:28

Sve što je negde zapisano, mora da se desi....

Ako ti Bog nešto uzima, on zna zašto to radi.

 


Čekajući devojku, koja doći neće

***** — Autor vladica @ 19:28

 

Te večeri sam je čekao na jednom mestu u jednom gradu, zaklonjen od prolaznika koji bi te večeri ogrnuti svojim kaputima samo brzim koracima prošli i izgubili se u tami.

Bilo je hladno i dah je pravio paru koja je belila noć.

Stavio sam levu nogu na betonsku ogradu i podglavio se laktom na koleno. U desnoj ruci držao sam upaljenu cigaretu polako povlačeći dim. Žar cigarete je jedina svetlost koja je remetila moje prisustvo.

Te sam je večeri čekao stpljivo. Bilo je hladno.Nosio sam sivi kaput i podigao kragnu da bih sakrio uši od hladnoće. Bio sam sasvim siguran da ona neće doći, ali sam bio uporan u čekanju. Kao kad čekaš da padne list sa grane bez lista, ili kad čekaš bus na stanici koji je davno otišao. Tako nekako sam i ja nju čekao uporno u nadi da će se pojaviti, a znao sam da neće doći.

I nije došla. Prošlo je vreme kada je trebala doći. Pa još neko vreme, pa još ...

Seo sam na onaj hladni beton i utonuo u razmišljanje. Moje misli su bile ograničene na prostor na kome sam se nalazio. Svo razmišljanje se je vrtelo na betonsku ogradu, stazu i bačeni opušak cigarete.

Pokupio sam se, usparvio ... uzdahnuo i krenuo u nekom neodređenom pravcu.

Znao sam da ona neće doći, samo sam te misli skrivao od samog sebe.

U onoj hladnoj noći bez zvezda na nebu, bez mesečevog sjaja.

 

Poenta ove priče je jedna misao koju sada izgovaram najtečnije: ,,Velika srca vole, a mala žele da budu voljena,,


Nešto između

***** — Autor vladica @ 23:38

 

Ispijala je poslednji gutljaj nes kafe kada joj je stigla poruka na mobilnom.
Krišom je ušla u kupatilo i otvorila poruku u kojoj je pisalo: Miro, ljubavi mislim na tebe!
Ljutito je počela da tipka odgovor i napisala mu: Ne moraš baš u ovo vreme da mi šalješ takve poruke, muž mi je kod koće!
Izvini Miro, ali to je jače od mene, odgovorio je Aca. Zaklopila je telefon i izašla iz kupatila.
Vodila je te večeri ljubav sa mužem strasno.
Sutradan je otišla na posao. Radila je u fabrici obuće na montaži đonova.
Tamo je upoznala Acu koji je bio šef smene. Obično bi bili zajedno kada bi radili noćnu smenu.
Aca bi je krišom odvodio u deo poslovne zgrade i u nekoj od kancelarija na stolu bi vodili ljubav.
Onda bi se ona vraćala na posao kao sa pauze za pušenje, a Aca odlazio u drugi pogon.
Ta njihova veza se održavala tu negde u fabrici i kao da nisu imali ljubav van te zgrade.
Nije želela da se bilo šta dešava van kruga fabrike, te je zato tako besno odreagovala te večeri na Acinu poruku.

Jednog dana je u fabrici bilo objavljno da neki radnici moraju na specijalizaciju.
Mira je bila na spisku.
Specijalizacija je trajala četiri nedelje u jednom gradu koji je stotinak kilometara bio udaljen od njenog doma.
Simpatični predavač Miki, je jako dopao Miri tako da je ona počela da provodi vreme sa njim van predavanja.
Nakon nekoliko dana u njenoj hotelskoj sobi Miki i Mira su vodili ljubav.
Zaljubila se je u Mikija.
Krišom bi odgovarala na poruke zaljubljenog Ace, da Miki ne primeti.
Vratila se je sa specijalizacije zaljubljena i zadovoljna.
Te večeri vodila je ljubav sa mužem. Stigle su joj dve poruke na mobilnom.
Od Ace: Volim te i od Mikija: Želim te!
Napisala je: ,,Volim te,, i obojici je poslala istu poruku.
Vratila se je u krevet u zagrljaj mužu.


opismenjavanje

* — Autor vladica @ 12:55

 

Pre neki dan, obrisao sam na svom blogu jedan komentar.
Ne mogu ga citirati jer je obrisan.Poslao ga je ili poslala ga je osoba koja je u svom potpisu
imala nadimak opismenjavanje
Ali je otprilike glasio ovako:

Polupismenost autora ovog bloga je toliko izražena da naprosto ne
mogu da verujem da ovakav blog postoji. Da li ti je neko u životu rekao da si polupismeni, agresivac?
Shvati ovo dobronamerno i obriši se. Tako ćeš pomoći onoj armiji pismenih ljudi koji od ovakvih kao što si ti ne mogu doći do svoje pisane reči!

Otprilike tako, možda koja reč drugačija ali poenta je prenešena.
Ja sada ovom prilikom odgovaram onome ili onoj, koja mi je napisao/la komentar.
Najvažnije mi je da moji ukućani kojima ćesto čitam svoj blog razumeju šta im čitam.
A tebi ,,opismenjavanje,, samo želim reći da se ljudi ne dele na pismene i nepismene ili polupismene već se dele po duši kakvu poseduju. Tu moju dušu najbolje poznaju oni sa kojima ja živim,a moja polupismenost a agresivnost neka ostanu tebi da bi mogao/la da pišeš svoje opismenjavajuće komentare.
Uopšte ne želim da budem pismeniji od ovoga što jesam, ali želim biti još bolji čovek no što jesam.

Idi s' milim Bogom i ne dolazi ovde u ovu moju polupismenu kuću, siguran sam da će neki polupismeni radnik, koji koristi internet jako dobro razumeti šta ja ovde pišem. Ti ,,opismenjavanje,, idi na pismene blogove i uživaj u toj svojoj pismenoj grupaciji.


Ne voliš me

** — Autor vladica @ 22:57
Ne voliš me više
Ne voliš me
Mene je u stvari teško voleti
Teško je voleti moj nemirni duh
Moj neumorni mozak
Teško je voleti moje oči
I moje ruke
Teško me je voleti zaista
Ja to znam, ja to osećam

A ja tebe volim nesmanjeno
Ja te volim, baš volim
Toliko te volim, da volim i za tebe.
Da baš tako, ja volim i za tebe
Volim tvoje oči i tvoje ruke
I telo tvoje
I dušu tvoju
I kosu, koju volim da kao neki klinac počupam
Pa ja sam ti o tome i pričao, zar ne?

Ne brini, čuva me ljubav prema tebi.
Još me uvek čuva.
 
l 

Adame, a gde ti je Eva?

* — Autor vladica @ 23:09

Sedim tako u svom omiljenom dvosedu i posmatram u ,,prazno,,.
Nekad je pogled u prazno prizorniji od onog pogleda u ,,puno,,
No ostavimo po stranu ovu meku filozofiju za neku drugu priliku.
Rešio sam da napišem koju reč o Adamu, sobnoj biljci koja se šepuri u mojoj dnevnoj sobi
i svaki dan razmenjuje samnom nečujne reči, govorm biljaka, koji ja pokušavam da naučim.

I dok ovo pišem ja krajičkom levog oka bacam pogled na Adama, i kao da od njega uzimam
intervju. Eto ako niste do sada imali priku da ovo čujete, ja vas obavešatavam da
intervjuišem moju sobnu biljku Adama.

Ja:Adame, a gde ti je Eva?
Adam:Ubio si je gazda!

Ja: Pa nisam ja, pa izvini, ja je nisam zalivao, ja nisam bio zadužen da je zalivam...
E baš ovo nije bilo potrebno, poginuo sam u prvom činu, a bio jedan od glavnih glumaca.
Ovaj intervju je završen, a u stvari nije bio ni potreban.

Moj Adam ima dva lista jarko zelene boje koji su porasli jedan naspram drugog.
Listovi su nekih pedesetak santimetara dugači.
Svaki list ima po devet rebara, koja su nepravilno nacrtana od majke prirode.
List koji je okrenut prema prozoru blago je povijen i pomalo dodiruje staklo na prozoru.
Taj list svako veče plače.
Kapi suza koje se lagano slivaju niz list prave neki potočić koji liči na neku mikro reku.
Na kraju te suzne kapi ove mikro reke se slivaju i prave baricu na patosu.
I tako svaki dan.

Od ubice treba postati humanista. To baš i nije moguće.
Možda svet biljaka za razliku od ljudi ume da prašta?
Ovih dana doneću mu Evu! Obećavam!

a
 



1 2 3 ... 33 34 35  Sledeći»

Powered by blog.co.yu

ovo je autorski blog i na njemu su svi članci i sve pesme vlasništvo autora i kopiranje nije dozvoljeno