San u javi

31 Jan, 2008

Razgovor sa anđelom

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 08:34

Evo zašto se ovaj blog naziva san u javi, a ne san na javi.  Ovo je taj san na javi ili bolje rečeno san koji se desio na prelazu iz sna u javi.


Jedne noći oko 3,15 drugog dana Uskrsa, čovek se je trgao iz sna. Bio je uznemiren.
Ništa nije sanjao ali ga je nešto probudilo.
Ustao je iz kreveta i dugo sedeo na njemu u mračnoj sobi.
Upalio je svetlo i prvo ugledao Majku Božiju. Kao vođen došao je do nje, a ona kao da ga je čekala, a možda i probudila.
Spojio je dlanove i primakao usnama u stavu čoveka koji se moli.
Tiho je govorio: ,,Majko Božija ti si meni uvek davala svetlost u mom životu. Molim te pomozi mi kao što mi uvek pomažeš, pokaži mi moju budućnost, da je samo malo vidim i dotaknem i nađem mir u duši.Znam da ćeš mi i ovog puta pomoći,,. Čovek se prekrstio ugasio svetlo i vratio u krevet.

Nije se uspavao, ali kao jeste. Najednom se pojavio Anđeo plavih očiju, bio je to Rafailo.
Rekao mu je:,, pođi sa mnom,,.Izašao je napolju i u dvorištu je ugledao kuću svojih roditelja. Ušao je u kuću, ali osim slika svoje majke i oca, nije uspeo da ih vidi. Oni više nisu bili živi. U kući njegovih roditelja, raspored stvari i same stvari su bile sasvim drugačije. Rafailo je klimnuo glavom, uhvatio ga za ruku i poveo rekavši mu da pođe za njim.

Čovek je pošao i najednom pojavio se je u nekom nepoznatom dvorištu za njega. Kao da je to bio neki drugi grad, ne taj u kome je živeo. Sve mu je bilo nepoznato. Magnolija je krasila to dvorište. Cveće u saksijama, raznih boja. Kuća je bila nekako čudna, kao da nije iz ovog perioda, već neke budućnosti. Ušao je u nepoznatu kuću sa Rafailom.Sve je bilo nepoznato, prišao je ogledalu i ugledao se je. Nekako bio je stariji, sediji, ali još uvek u staroj formi, dobro građen. Okrenuo se je prema Rafailu, koji se samo osmehnuo i pokazao put prema izlaznim vratima. Čovek je izašao ponovo napolje. Spustio se niz kratko stepenište i ugledao jednu ženu sa detetom koje je ona držala za ruku. Išli su ka njemu i smeškali se. Ona kao da ga je poznavala. On je bio zbunjen, ali je i on nju prepoznao. I on joj se nasmešio. Gledao je ženu i mislio, da je i ona sada starija, ali lepša i puna svežine i raspoloženja. Da,... sijala je od raspoloženja. Kao da je bila srećna. A seća se da je poslednji put video nesretnu, nespremnu. Dete koje je vodila bio je dečak, krupnih svetlo-zelenih očiju, smeđe kose i slatkog lica. I dečak mu se smešio. Kao da ga je voleo. Danas mu je bio rođendan, napunio je pet godina. Žena, je prišla čoveku, zagrlila ga i poljubila. On sav zbunjen upitao je ženu: A ko je mali? Kako je lep! Žena mu je odgovorila, zar ga ne prepoznaješ, pa to je naš sin. U tom trenu Rafailo, je uhvatio čoveka za ruku i rekao mu da se mora vratiti. Čovek je pitao Anđela,: ,, ali šta se ovo dešava ?,, Rafailo mu je rekao, to si bio ti posle deset godina. Čovek se je u trenu uspavao. Ujutru, posle buđenja otišao je do ikone sa Majkom Božijom i rakao joj: Majko Božija, hvala ti za prikaz budućnosti, hvala ti što mi pomažeš.
Dva dana nakon toga, posvađao se je sa ženom iz svoje vizije. Sada čeka budućnost.

 


Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs