San u javi

Evo zašto se ovaj blog naziva san u javi, a ne san na javi.  Ovo je taj san na javi ili bolje rečeno san koji se desio na prelazu iz sna u javi.


Jedne noći oko 3,15 drugog dana Uskrsa, čovek se je trgao iz sna. Bio je uznemiren.
Ništa nije sanjao ali ga je nešto probudilo.
Ustao je iz kreveta i dugo sedeo na njemu u mračnoj sobi.
Upalio je svetlo i prvo ugledao Majku Božiju. Kao vođen došao je do nje, a ona kao da ga je čekala, a možda i probudila.
Spojio je dlanove i primakao usnama u stavu čoveka koji se moli.
Tiho je govorio: ,,Majko Božija ti si meni uvek davala svetlost u mom životu. Molim te pomozi mi kao što mi uvek pomažeš, pokaži mi moju budućnost, da je samo malo vidim i dotaknem i nađem mir u duši.Znam da ćeš mi i ovog puta pomoći,,. Čovek se prekrstio ugasio svetlo i vratio u krevet.

Nije se uspavao, ali kao jeste. Najednom se pojavio Anđeo plavih očiju, bio je to Rafailo.
Rekao mu je:,, pođi sa mnom,,.Izašao je napolju i u dvorištu je ugledao kuću svojih roditelja. Ušao je u kuću, ali osim slika svoje majke i oca, nije uspeo da ih vidi. Oni više nisu bili živi. U kući njegovih roditelja, raspored stvari i same stvari su bile sasvim drugačije. Rafailo je klimnuo glavom, uhvatio ga za ruku i poveo rekavši mu da pođe za njim.

Čovek je pošao i najednom pojavio se je u nekom nepoznatom dvorištu za njega. Kao da je to bio neki drugi grad, ne taj u kome je živeo. Sve mu je bilo nepoznato. Magnolija je krasila to dvorište. Cveće u saksijama, raznih boja. Kuća je bila nekako čudna, kao da nije iz ovog perioda, već neke budućnosti. Ušao je u nepoznatu kuću sa Rafailom.Sve je bilo nepoznato, prišao je ogledalu i ugledao se je. Nekako bio je stariji, sediji, ali još uvek u staroj formi, dobro građen. Okrenuo se je prema Rafailu, koji se samo osmehnuo i pokazao put prema izlaznim vratima. Čovek je izašao ponovo napolje. Spustio se niz kratko stepenište i ugledao jednu ženu sa detetom koje je ona držala za ruku. Išli su ka njemu i smeškali se. Ona kao da ga je poznavala. On je bio zbunjen, ali je i on nju prepoznao. I on joj se nasmešio. Gledao je ženu i mislio, da je i ona sada starija, ali lepša i puna svežine i raspoloženja. Da,... sijala je od raspoloženja. Kao da je bila srećna. A seća se da je poslednji put video nesretnu, nespremnu. Dete koje je vodila bio je dečak, krupnih svetlo-zelenih očiju, smeđe kose i slatkog lica. I dečak mu se smešio. Kao da ga je voleo. Danas mu je bio rođendan, napunio je pet godina. Žena, je prišla čoveku, zagrlila ga i poljubila. On sav zbunjen upitao je ženu: A ko je mali? Kako je lep! Žena mu je odgovorila, zar ga ne prepoznaješ, pa to je naš sin. U tom trenu Rafailo, je uhvatio čoveka za ruku i rekao mu da se mora vratiti. Čovek je pitao Anđela,: ,, ali šta se ovo dešava ?,, Rafailo mu je rekao, to si bio ti posle deset godina. Čovek se je u trenu uspavao. Ujutru, posle buđenja otišao je do ikone sa Majkom Božijom i rakao joj: Majko Božija, hvala ti za prikaz budućnosti, hvala ti što mi pomažeš.
Dva dana nakon toga, posvađao se je sa ženom iz svoje vizije. Sada čeka budućnost.