San u javi

U sobi na dvosedu leškarim uzduž. Noge mi vise.Baš sam se opustio. Ispijam neki ceđeni sok, pogled mi prodire u daljinu. Osećam da lagano lebdim i kao da sam u nekakvom beztežinskom stanju. 

Prija mi ovakvo sopstveno nirvana stanje. Mislim se da mi je ovo baš trebalo. Ovako se opušteno nisam osećao mesecima. I kao da se osvešćujem iz neke duboke mentalne kome. 
U toj bujici zadovoljstva ne shvatam kako mi je malo trebalo da budem onaj, JA!
I ne razmišljam o tome šta će biti sutra, jer sutra ne postoji. 
Baš tako. Sutra ne postoji. Postoji ovo sada i ovog trena. 
Čak ne postoji ni juče, jer juče je otišlo u istoriju vremenskog zaborava. A samo kad pomislim kako to ,,juče,, ume da napravi uragan u glavi i da muči, da muči ovo sutra koje ne postoji. 
Ljudi se previše opijaju mislima prošlosti i dozvole da prošlost prekrije njihov um metastazama teških misli, koje muče i proganjaju kroz život. 
I eto, meni je sada ovog trena baš lepo i želeo bih da zamrznem ovu lepotu.

Ali! Ja ne bih bio ja, da sada ne preduzmem neki sopstveni kamikaza poduhvat.
Zato ću iz ovih stopa ustati da odem tamo negde i dotaknem prstima jezero. Veliko jezero. Ne šalim se! Stvarno ću to uraditi. Vidimo se ,,sada,,.