San u javi

Te večeri sam je čekao na jednom mestu u jednom gradu, zaklonjen od prolaznika koji bi te večeri ogrnuti svojim kaputima samo brzim koracima prošli i izgubili se u tami.

Bilo je hladno i dah je pravio paru koja je belila noć.

Stavio sam levu nogu na betonsku ogradu i podglavio se laktom na koleno. U desnoj ruci držao sam upaljenu cigaretu polako povlačeći dim. Žar cigarete je jedina svetlost koja je remetila moje prisustvo.

Te sam je večeri čekao stpljivo. Bilo je hladno.Nosio sam sivi kaput i podigao kragnu da bih sakrio uši od hladnoće. Bio sam sasvim siguran da ona neće doći, ali sam bio uporan u čekanju. Kao kad čekaš da padne list sa grane bez lista, ili kad čekaš bus na stanici koji je davno otišao. Tako nekako sam i ja nju čekao uporno u nadi da će se pojaviti, a znao sam da neće doći.

I nije došla. Prošlo je vreme kada je trebala doći. Pa još neko vreme, pa još ...

Seo sam na onaj hladni beton i utonuo u razmišljanje. Moje misli su bile ograničene na prostor na kome sam se nalazio. Svo razmišljanje se je vrtelo na betonsku ogradu, stazu i bačeni opušak cigarete.

Pokupio sam se, usparvio ... uzdahnuo i krenuo u nekom neodređenom pravcu.

Znao sam da ona neće doći, samo sam te misli skrivao od samog sebe.

U onoj hladnoj noći bez zvezda na nebu, bez mesečevog sjaja.

Poenta ove priče je jedna misao koju sada izgovaram najtečnije: ,,Velika srca vole, a mala žele da budu voljena,,