Trougao
Sedeo sam u parku i gledao u jezero u kojem su ponosito plivali labudovi.
Neki su ih ljudi krišom hranili iako to nije bilo dozvoljeno, osvrćući se da osmotre čuvara parka
koji je na svakih dvadesetak minuta prolazio ovuda.
Predugo sam sedeo zavaljen na ovoj klupi gde smo se nas dvoje često susretali.
Otišao sam od nje i nikada joj se više neću vratiti.
A bila je devojka moga života i u svakom momentu mi je prijala. Bar sam tako mislio.
Voleo sam je. Ona mene nije. Često bih joj postavio pitanje da li me voli, ali ona je bila tako
vešta u odgovorima da mi je uvek težište njenog odgovora prebacivala u nejasne reči.
Reč ,,Volim te,, za nju, prema meni je bila nemoguća.
Ja sam joj u stvari bio neka uteha u njenoj bivšoj vezi u kojoj je potrošila svu ljubav za njega.
Živeli su zajedno na zapadnoj obali i nije puno pričala o njemu, osim da je bio mornar na nekom dugolinijskom brodu.
Shvatio sam da ga je imala. I on je imao nju. Kada su se rastali preselila se je skroz na istok i upravo ovde baš u ovom parku sam je upoznao.
Naša veza je bila u početku jaka, ali kako su godine prolazile sve je bilo slabije kada sam ja shvatio da sam ja samo jedna bleda kopija onog za kojim je ceo život čeznula.
Ja sam voleo nju. Ona njega.
Shvatio sam da je taj trougao za mene bolan i jednog dana joj rekao da me zaboravi i da mi se više nikada ne javlja.
Ona je to besno prihvatila, ali joj je to u stvari i prijalo.
Jedna romantična veza se raspukla kao balon od sapunice.
Možda je i tako bolje, za oboje.
Napokon sam postao slobodan, odlobodivši je od sebe.
Udahnuo sam vazduh duboko i vratio osmeh na lice.
Bio sam tužan, bio presrećan.
Zazvonio mi je telefon. Sa druge strane je bila neka koja je mene volela.
Da li ja nju mogu zavoleti?