Adame, a gde ti je Eva?
Sedim tako u svom omiljenom dvosedu i posmatram u ,,prazno,,.
Nekad je pogled u prazno prizorniji od onog pogleda u ,,puno,,
No ostavimo po stranu ovu meku filozofiju za neku drugu priliku.
Rešio sam da napišem koju reč o Adamu, sobnoj biljci koja se šepuri u mojoj dnevnoj sobi
i svaki dan razmenjuje samnom nečujne reči, govorm biljaka, koji ja pokušavam da naučim.
I dok ovo pišem ja krajičkom levog oka bacam pogled na Adama, i kao da od njega uzimam
intervju. Eto ako niste do sada imali priku da ovo čujete, ja vas obavešatavam da
intervjuišem moju sobnu biljku Adama.
Ja:Adame, a gde ti je Eva?
Adam:Ubio si je gazda!
Ja: Pa nisam ja, pa izvini, ja je nisam zalivao, ja nisam bio zadužen da je zalivam...
E baš ovo nije bilo potrebno, poginuo sam u prvom činu, a bio jedan od glavnih glumaca.
Ovaj intervju je završen, a u stvari nije bio ni potreban.
Moj Adam ima dva lista jarko zelene boje koji su porasli jedan naspram drugog.
Listovi su nekih pedesetak santimetara dugači.
Svaki list ima po devet rebara, koja su nepravilno nacrtana od majke prirode.
List koji je okrenut prema prozoru blago je povijen i pomalo dodiruje staklo na prozoru.
Taj list svako veče plače.
Kapi suza koje se lagano slivaju niz list prave neki potočić koji liči na neku mikro reku.
Na kraju te suzne kapi ove mikro reke se slivaju i prave baricu na patosu.
I tako svaki dan.
Od ubice treba postati humanista. To baš i nije moguće.
Možda svet biljaka za razliku od ljudi ume da prašta?
Ovih dana doneću mu Evu! Obećavam!
