San u javi

Kod mene na poslu dolaze razni ljudi. Neki su veseli, neki prosti, neki su pak naučiti, ali jedan čovek ostaće mi u trajnom sećanju, jer takvog za moga života prvi put upoznajem. 

Čovek, čije ime nažalost nisam upamtio došao je kod mene i vrlo brzo započeo priču kao da smo stari znanci. Meni se njegov ton jako dopao i prihvatio sam priču sa njim. Pričali smo o životu, kao da sam uključio diktafon i on je sam pričao na moja nepostavljena pitanja. U njemu je izvirala dobrota nakon svakog izgovorenog slova. Shvatio sam po govoru da nije odavde, i da je morao da dođe i skrasi se tu negde u mom kraju. Rekao mi je i selo u kome živi. Kao da je tražio sagovornika da priča. Ja sam osetio tu potrebu da čujem njegov glas i njegovu reč i sve mi je bilo tog dana podređeno tom čoveku.

Došao je iz Banije, odavno. Zaćutao sam, nisam želeo ništa da ga pitam. Ni šta ima tamo, ni koga, ništa. On je postavljao pitanja : kako ide posao, jesam li oženjen, imam li decu....

Počeo sam da mu se žalim i kažem, pa nije sjajno u poslu, može biti bolje, valjda će biti bolje.

Kratko mi je odgovorio :,, Uvijek treba biti zadovoljan onim što imaš, jer ti je Bog onoliko pružio, koliko si ti poželio. Ti si skroman čovjek i ne tražiš puno, zato dobijaš toliko koliko tražiš, a čini mi se da malo tražiš. Oslobodi se svoje skromnosti, jer i ja sam bio skroman i izgubio sam i ono malo parče neba koje mi je Bog podario. Skromnost u ovom društvu nije vrlina, dapače mana ,, 

Zanemeo sam posle ove njegove rečenice, a on je otišao. I sada par dana razmišljam o njegovim rečima, i počinjem da se pitam, ko ga je meni poslao, i zašto mi je on to rekao, odakle njemu da me poznaje, ko je on u stvari? Moraću da ga potražim, znam samo da živi sam u jednom selu, moraću da odem tamo, da mu ponesem kafu i kolače, da ga pitam, da mi odgovori na pitanja koja me muče.