Kosač
Laganim pokretima, kosač nemira čini svoj poslednji otkos čežnje.
Odlaže snop uredno u plast čežnje, čiji vrh dopire do oblaka
Skida sa glave šešir od slame i rukavom briše znoj sa čela
Belo, sve je belo na njemu.
I košulja od pamuka podvrnutih rukava i pantalone od grubog lana i lagane platnene cipele
Sa šeširom u levoj ruci i pogledom uprtim u nebo on kazuje:
- Moj život je san, a on je tamo gde tone sva moja čežnja, čuješ li me?!
Oblaci na nebu se sakupiše da većaju o rečima koje su do njih doprele.
Oni crni oblaci počeše da svojim munjama izražavaju svoje nezadovoljstvo.
Drugi pak, oni beli stadoše da hvataju gromove crnih oblaka i da ih kao prutove lome tražeći od njih da dobro shvate reči kosača.
U tom metežu na nebu, stvori se uragan nerazumevanja koji se spusti na zemlju i sav plast čežnje i kosača odnese u bezdan.
Nestalo je sve, nestao je kosač, njegova čežnja, njegovi nemiri, sve se umirilo, samo je lagani povetarac izmamio leptire koji su se igrali skakutajući po poljskom cveću.
