San u javi

Draga moja, 

pišem ovo pismo, a ne znam ni da li postojiš na nekoj adresi i da li se sada negde smeješ u nekom mestu koje nema svoje ime, svoju ulicu, ni broj.

Kažem draga moja, jer ne znam ti ni ime, ne znam ništa o tebi?!

Znam samo da sam te davno sanjao. Da si u tom snu bila nasmejana, sa nekim nepoznatim likom za mene i da si krenula prema meni i negde na par matara, zastala u skrenula na drugu stranu.

I taj lik i ta devojka iz snova provejava godinama u mojim mislima, i kruži ulicama nesređenih misli. Poželim ponekad, da si stvarna, i da podelim sa tobom ljubav, da te onako stvarno dodirnem, da one usne iz sna moga poljubim. Ponekad poželim...

Pišem ti ovo pismo, znajući da ga pročitati nećeš nikada.  A možda i hoćeš, ako se ponovo sretnemo u snovima, i ako te tada budem video, ja te neću pustiti da tek tako odeš i da te opet godinama čekam. Jer ako te ponovo pustim, otići će jedan život u čekanju i možda se više nikada ne pojaviš.

I želim još da ti napišem, da ću te čuvati od onih orkana koji mogu da uzbrkaju naše duše i naša srca krhka, a znam da si jedna od takvih.

Završavam ovo pismo, koje ću uredno staviti u koverat, zalepiti markicu, a adresu neću napisati. Možda će onaj ko ga bude otvorio pročitati i shvatiti da se može voleti i ona koja ti nije pred očima, a koju ja sada zamišljam sa osmehom.

Tvoj ja!